Ђиро д’Италија 2023.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђиро д’Италија 2023. било је 106. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је 6. маја 2023. у Фосачезији у регији Абруцо, што је био други пут у историји да Ђиро стартује у Абруцу и први пут од 2001. године;[3] последња етапа је вожена 28. маја у Риму.[4]
Трка 22. од 35. у ворлд туру 2023. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Информације о трци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датуми | 6. — 28. мај 2021. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Етапе | 21 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Дистанца | 3.354.2[н 1] km | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Побједничко вријеме | 85 с 29' 02" | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Резултати | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
← 2022 2024 → |
Укупна дужина трке износила је 3.354.2 .[5] Првобитно је планирано да се вози 3.448 , али је због лошег времена етапа 13 скраћена са 207 на 74,6 .[6] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након девете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као осам лаких, пет средње тешких, пет тешких и три хронометра; од осам лаких три су биле равне етапе за спринтере, док су пет биле транзиционе са успонима, али и са шансама за спринтере.[7] Вожено је укупно 47 успона, од чега 14 прве категорије укључујући Монте Зонколан, 18 друге, седам треће и осам четврте категорије, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Пасо дело Стелвио, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере и Коле дел’Ањело.[8] Чима Копи је првобитно требало да буде успон Гран сан Бернардо, али због невремена није вожен и Чима Копи је био успон Тре чиме ди Лаваредо.[9] Укупно је циљ шест етапа био на успону, од чега пет на успону прве категорије, укључујући Чима Копи на етапи 19 и хронометар на етапи 20, док је циљ једне етапе био на успону друге категорије
Побједник Ђира 2022. — Џај Хиндли, као и другопласирани Ричард Карапаз и трећепласирани Микел Ланда, нису возили због великог броја хронометара, док су највећи фаворити били побједник Вуелта а Еспање 2022. — Ремко Евенепул, троструки побједник Вуелта а Еспање — Примож Роглич, побједник Тур де Франса 2018. — Герент Томас, као и побједник Ђира 2020. — Тео Гејган Харт. Остали фаворити били су освајачи подијума на Вуелта а Еспањи — Хју Карти и Џек Хејг, освајач подијума на Ђиру — Дамијано Карузо, четвртопласирани на Ђиру 2020. — Жоао Алмеида, освајач подијума на Ђиру и Туру — Ригоберто Уран, Александар Власов и освајач подијума на Тур де Франсу 2014. — Тибо Пино.[10] На Ђиру је дебитовао освајач брдске класификације на Тур де Франсу 2017. Ворен Барги,[11] као и Бен Хили,[12] док је Франческо Гаваци возио по последњи пут.[13]
Ђиро је освојио Примож Роглич, 14 секунди испред Герента Томаса и минут и 15 секунди испред Жоаа Алмеиде, поставши први словеначки побједник трке.[14] Прије брдског хронометра на етапи 20, Томас је имао 26 секунди предности испред Роглича, који је на хронометру побиједио са 40 секунди испред Томаса и освојио је Ђиро са 14 секунди предности, што је четврта најмања разлика у историји трке и најмања од 1974. године, када је Еди Меркс освојио са 12 секунди испред Ђамбатисте Баронкелија.[15] Џонатан Милан је освојио класификацију по поенима, Пино брдску класификацију, Алмеида класификацију за најбољег младог возача, а тим Бахреин—викторијус је освојио тимску класификацију.[16] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Дерек Џи је освојио класификацију за најагресивнијег возача, Томс Скујинш спринт класификацију, Томас Шампион класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу, а тим Групама—ФДЈ је освојио фер плеј класификацију.[17] Нико Денц и Евенепул су остварили по двије етапне побједе, Марк Кевендиш је остварио 17 побједу на Ђиру,[18] Мајкл Метјуз је остварио прву побједу на Ђиру након 2015. године,[19] Мадс Педерсен[20] и Магнус Корт Нилсен су етапним побједама остварили побједе на све три гранд тур трке,[21] док је Дерек Џи четири етапе завршио на другом мјесту и двије на четвртом мјесту, а на три етапе је добио награду за најагресивнијег возача;[22] поред тога што је освојио класификацију за најагресивнијег возача, завршио је на другом мјесту у класификацији по поенима, брдској, спринт класификацији и класификацији за бијег.[17]
Трку су обиљежила одустајања фаворита: Евенепул, Уран, Филипо Гана и Доменико Поцовиво су морали да се повуку због тога што су били позитивни на ковид 19, Гејган Харт је морао да напусти трку након пада, док су Власов, Хју Карти, Кејден Гроувс и Мадс Педерсен напустили због болести.