Болничке инфекције
From Wikipedia, the free encyclopedia
Болничке инфекције, од грч. ), интрахоспиталне, нозокомијалне (енгл. ), или кућне инфекција, су све врсте инфекција настала код пацијената и медицинског и немедицинског особља у болници или некој другој здравственој установи.[1][2]
Болничке инфекције | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | Епидемиологија |
Епидемиолози болничку инфекцију дефинишу и као: „...локално или системско обољење (стање) које је резултат непожељне реакције организма на присуство инфективног агенса (једног или више) или његових токсина, а које није било присутно нити је пацијент био у инкубацији приликом пријема у болницу или неку другу здравствену установу“[1]. Једна инфекција сматраће се болничком: ако је настала у болници и постала евидентна 48 часова (типичан инкубациони период за већину бактеријских болничких инфекција) после пријема пацијента у болницу, или касније; ако се утврди да је повезана са хируршком интервенцијом, а испољи се у току 30 дана после хируршке интервенције у случају да имплантат није уграђен, или у току једне године ако је уграђен; ако се испољила после отпуста пацијента из болнице, а епидемиолошки подаци показују да је настала у болници; ако је настала у новорођенчета као резултат пролаза кроз порођајни канал мајке.[3]
Болничке инфекције представљају значајан здравствени и општедруштвени проблем, са низом могућих последица; медицинских, економских, етичких и законских. Учесталост болничких инфекција је различита у различитим болничким срединама. Тачна учесталост непознаница је, због непотпуног откривања и пријављивања ових инфекција, хетерогености података прикупљаних применом различите методологије у различитим временским периодима и земљама. Процењује се да је у развијеним земљама стопа инциденције болничких инфекција, код свих болнички лечених пацијената 5–10%, а на одељењима интензивне неге од 15–20%. Учесталост болничких инфекција, код свих болнички лечених, у неразвијеним земљама је значајно већа и креће се од од 10%-38,7%.[2]