Видео-умјетност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Видео-уметност (лат. videre=видети) уметничка форма у којој је електронски генерисана слика основни елеменат. Јавља се паралелно у Сједињеним Државама и Европи у Њемачкој половином 1960-их као врста нових медија у уметности у оквиру ликовних уметности као појам који означава варијације и форме у видеу и видео-инсталацијама.[1]
Основни материјали су електронска камера повезана са магнетоскопом, а који је повезан са телевизијским монитором и преноси снимљену слику. 1963. године, америчко-јужнокорејски уметник Нам Џун Пајк у изложби „Музика и електронска телевизија” у галерији , у Вурпелталу у Немачкој излаже тринаест телевизора који репродукују откуцаје и линије електронске материје без икакве стварне слике. Од те прве изложбе Пајк дефинише главне осовине те тада нове уметности, а то су: експериментисање полазећи од механичких елемената електронског уређаја, деструкција популарне телевизијске иконографије и довођење у питање улоге гледаоца у друштву комуникације. Значајни доприноси видео-уметности долазе и од Волфа Востела, који исте године ради на електронским деколажима, пренесеним из контекста његових ранијих дела, односно деколажа плаката. Оба ова уметника су почела у клими флуксуса и хепенинга. Ова уметност се проширила по западу од 1977. године и презентирана је у документима. Последњих година се поред монитора користе и видео-бимови и пројектори.