Горанци
етничка заједницa на Косову / From Wikipedia, the free encyclopedia
Горанци или Горани[12] су етничка заједница у Србији, део српског народа[13][14][15] по етногенези врло слична Србима у Средској и Торбешима у западном делу Северне Македоније. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора, на крајњем југу Србије, затим део Албаније и Северне Македоније.[3] Исламске су вероисповести,[11] а говоре дијалектом шире познатим као горански говор или нашенски, како свој говор сами називају,[10] односно старословенским српским језиком (призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у Призренској богословији, која је 1999. године спаљена до темеља.[9] Школују се на српском језику,[16] према наставном плану и програму Министарства просвете Србије, и Србију сматрају својом домовином.[7][17] Према попису становништва из 2022. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 7.700 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.[1]
Укупна популација | |
---|---|
око 60.000[1] | |
Региони са значајном популацијом | |
углавном Гора | |
Србија | 7.700 (2022)[2] |
Албанија | 9 насеља[1][3] |
Северна Македонија | 2 насеља[1][3] |
(Хрватска, Црна Гора и Босна и Херцеговина) | 649 (2011 и 2013)[4][5][6] |
дијаспора | око 40.000[7] |
Језици | |
српски[8][9][7] (горански говор)[10] | |
Религија | |
ислам[11] | |
Сродне етничке групе | |
Срби |
Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Велики Крстац, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Диканце, Доња Рапча, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Мали Крстац, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица.[1][3][18] У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец.[1][3] У Северној Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.[1][3]
У Албанији и Северној Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу.[19] Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичке улоге учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права у време комунистичке Југославије и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација.[20] Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан и не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, који их не уважавају као Горанце, већ и од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој бошњачки идентитет.
Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику[21] и почну да се школују на бошњачком или албанском.[22] Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Северна Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.[23][24][25]