Грци у Византији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Грци у Византији су били источни Римљани православне вјероиповијести који су говорили грчки језик током касне антике и средњег вијека.[1] Чинили су главни дио становништва Византије (Источно римско царство), тачније Константинопоља и Мале Азије (данашња Турска), грчких острва, Кипра и дијелова јужног Балкана, а образовали су и бројне мањине, тј. плуралности, у приморским урбаним срединама Леванта и сјеверног Египта. Током своје историје, византијски Грци су се идентификовали као Римљани (грч. ), али их саврмена историографија назива „византијским Грцима”. Говорници латинског језика су их идентификовали једноставно као Грке или са изразом Ромеји.
Друштвену структуру византијских Грка првенствено је подржавала сеоска, аграрна основа коју су чинили сељаци и мањи дио сиромашних. Сељаци су живјели у три врсте насеља: село, засеок и имање. Многи грађански немири који су се десили у Византији приписани су политичким фракцијама унутар земље, а не овој великој друштвеној основи. Војници међу византијским Грцима су у почетку били регрутовани међу руралним становништвом и обучавани на годишњем нивоу. Од 11. вијека у византијској војсци било је све више професионалних војника или плаћеника.
Све до 13. вијека, образовање међу грчком становништво Византије било је напредније него на Западу, посебно на нивоу основног образовања, што је довело до релативно високе стопе писмености. Грчки трговци су били успјешни и били су веома поштовани у међународној трговини. Упркос изазовима које су постављали супарнички италијански трговци, ипак су се одржали током друге половине постојања Византије. Свештенство је заузимало посебан положај, не само што је имало виши степен слободе од свештенства на Западу, него је имало и патријарха у Константинопољу који је парирао католичком папи. Овај положај је постепено грађен, јер је на самом почетку Византије, под царем Константином Великим (владао 306—337), само око 10% становништво било хришћанско.
Употреба грчког језика већ је била распрострањена у источним дијеловима Римског царства када је Константин премјестио пријестоницу у Константинопољ, иако је језик царске администрације био латински. Од владавине цара Ираклије (влада 610—641), грчки је био преовлађујући језик међу становништвом, а замијенио је и латински у администрацији. У почетку, Византија је имала мултиетнички карактер, али након муслиманског освајања провинције у којима није било грчког говорног становништва у 7. вијеку, земљом су доминирали византијски Грци, који су насељавали простор данашњег Кипра, Грчке, Турске и Сицилије, као и дијелове јужне Бугарске, Крима и Албаније. Временом су се односи између њих и Запада, нарочито са латинском Европом, погоршали.
Односи су додатно нарушени расколом између католичког Запада и православног Истока, који је довео до тога да су византијски Грци на Западу означени као јеретици. Током касног периода Византије, а посебно након крунисања краља Франака Карла Великог (владао 768—814) за цара у Руму 800. године, западни Европљани нису сматрали Византинце насљедницима Римског царства, већ као дио источног грчког краљевства.
Римски идентитет је опстао све до пада Константинопоља и саме Византије 1453. године, али и касније. Османлије су користиле ознаку „Рум” („римски”) за османске Грке и израз „Рум милет” („римски народ”) за цјелокупно православно становништво.[2] Идентитет су његовали и османски Грци и османски владари, који се све више претварао у етнички идентитет, обиљежен грчким језиком и православним хришћанством, што је била претеча савременог грчког етничког идентитета.[3] Римски идентитет међу Грцима почео је да се губи у вријеме Грчке револуције, када је више фактора увидјело да ће га замијенити име „Хелен”, имајући у виду претходно оживљавање као самоидентификације у 13. вијеку па надаље међу никејском елитом и интелектуалним круговима Георгија Плетона и Јована Аргиропула, који су заметнули то смјеме.[4] Данашњи Грци још увијек повремено користе, поред израза „Грци” и „Хелени”, византијски израз „Ромеји” за самоименовање, као и израз „римски” за означавање савременог грчког језика.[5]