Драгољуб Михаиловић
југословенски и српски генерал / From Wikipedia, the free encyclopedia
Драгољуб Дража Михаиловић (Ивањица, 14/27. април 1893 — Београд, 17. јул 1946), познат и под надимком Чича Дража, био је српски и југословенски официр. Михаиловић је био армијски генерал и начелник Штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини,[1] министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије у Другом светском рату.[2]
Драгољуб Михаиловић | |||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Надимак | Дража, Чича Дража | ||||||||||||||||||
Датум рођења | (1893-04-27)27. април 1893. | ||||||||||||||||||
Место рођења | Ивањица, Краљевина Србија | ||||||||||||||||||
Датум смрти | 17. јул 1946.(1946-07-17) (53 год.) | ||||||||||||||||||
Место смрти | Београд, НР Србија, ФНР Југославија | ||||||||||||||||||
Место укопа | Непознато | ||||||||||||||||||
Образовање | Војна академија Универзитета одбране у Београду | ||||||||||||||||||
Супружник | Јелица Михаиловић | ||||||||||||||||||
Деца |
| ||||||||||||||||||
Родитељи | Михаило Михаиловић Смиљана Михаиловић | ||||||||||||||||||
Породица | Војислав Михаиловић (унук) | ||||||||||||||||||
Служба | 1910—1945.[lower-alpha 1] | ||||||||||||||||||
Војска | Војска Краљевине Србије Југословенска војска Југословенска војска у отаџбини | ||||||||||||||||||
Чин | Армијски генерал | ||||||||||||||||||
Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Албанска побуна 1913. Први светски рат Албанска побуна 1920. Други светски рат | ||||||||||||||||||
Одликовања | Домаћа одликовања:
Инострана одликовања: | ||||||||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||
У Балканским ратовима и Првом светском рату, Михаиловић је био официр Српске војске.[3] Након рата, обављао је бројне дужности широм нове државе, а једно време је служио у Краљевој гарди. Налазио се и у дипломатској служби, као војни аташе при посланству Краљевине Југославије у Софији и Прагу. Априлски рат 1941. године га је затекао на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске. Одбио је да призна капитулацију и са мањом групом официра, подофицира и војника склонио се на Равну гору, где је основао Команду четничких одреда Југословенске војске, те почео са прикупљањем официра који су избегли заробљеништво, ради организације борбе против окупатора.
Крајем 1941. године, ушао је у сукоб и са партизанским снагама, које је организовала Комунистичка партија Југославије. У покушају да избегне нападе немачких снага, имао је један састанак са представницима Вермахта у новембру 1941. године у селу Дивци, али су они захтевали искључиво безусловну предају.[4] Уследила је велика немачка операција Михаиловић, почетком децембра исте године, која је требало да резултира његовим заробљавањем.
У јануару 1942. године, нови председник Министарског савета Краљевине Југославије Слободан Јовановић је именовао Михаиловића за министра војске, морнарице и ваздухопловства.[5] На истом дужности је остао и у другој влади Слободана Јовановића, међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, односно до јуна 1944. године. Током највећег дела рата, у Михаиловићевом штабу су се налазиле савезничке (америчке и британске) војне мисије. Генерал Михаиловић је са својим снагама организовао прихват преко 500 савезничких ваздухопловаца оборених изнад непријатељских линија 1944. године, те њихову евакуацију са импровизованих аеродрома у операцији Халијард.
Након Другог светског рата, нове југословенске комунистичке власти су га ухапсиле и осудиле на смрт за колаборацију и ратне злочине, да би 17. јула 1946. године био убијен на тајној локацији. Виши суд у Београду је маја 2015. године, усвојио захтев за његову рехабилитацију и прогласио ништавном пресуду која је донесена 69 година раније.
Амерички председник Хари Труман му је 29. марта 1948. године, постхумно доделио Легију за заслуге првог степена, као признање за: „многи амерички авијатичари спасени и враћени безбедно”. У указу о додели одликовања, Труман је навео: „Генерал Михаиловић и његове снаге, упркос недовољном снабдевању, и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално су допринели савезничкој војсци и били учесници у извојевању коначне савезничке победе.”[6]