Национална шизма
From Wikipedia, the free encyclopedia
Национална шизма у Грчкој (грч. ) је био низ сукоба између краља Константина I Грчког и премијера Елефтериоса Венизелоса у вези са спољном политиком Грчке у периоду 1910–1922, од којих је преломна тачка била да ли Грчка треба да уђе у Први светски рат. Венизелос је подржавао савезнике и желео Грчка да се укључи у рат на њиховој страни, док је про-немачки краљ желео да Грчка остане неутрална, што би погодовало плановима Централних сила. Неслагање је имало шире импликације, јер би утицало и на карактер и улогу краља у држави. Отпуштање Венизелоса од стране краља довело је до дубоког личног раздора између њих двојице и у каснијим догађајима, њихови следбеници су се поделили у два радикално супротстављена политичка табора који су утицали на грчко друштво.
Национална шизма у Грчкој | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Дио Сукоб у првом светском рату | |||||||
Венизелос и грчки краљ Константин I Грчки | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Краљевина Грчка Немачко царство Аустроугарска |
Привремена влада народне одбране Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске Трећа француска република | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Константин I Грчки Јоанис Метаксас |
Елефтериос Венизелос Павлос Кунтуриотис Панајиотис Данглис |
Након што је Бугарска ушла у рат против Србије у септембру 1915, Венизелос је 4. октобра у парламенту постигао гласање за позив на регрутацију, поштујући савезнички уговор између Грчке и Србије. Следећег дана је био умешан у инвазију савезничких снага на Солун које би успоставиле македонски фронт за помоћ Србији, али је краљ одбио да потпише регрутацију, оптужио га за издају за инвазију на Солун и приморао га да поднесе оставку 2. у току те године (1915). Маја и јуна 1916. године, палата је супротставила стисак Антанте у Солуну предајом војне тврђаве заједно са половином источног дела Македоније немачко-бугарским снагама – неслагања двојице људи је сада ескалирао ка тајном грађанском рату. У августу 1916. Венизелосови следбеници су успоставили привремену владу „Националне одбране“ која је укључивала северну Грчку, Егејска острва и Крит, и стали су на страну Антанте. Овај чин, који је практично поделио Грчку на два ентитета, имао је за циљ да поврати поверење Антанте заједно са изгубљеним регионима Македоније и да поврати контролу над северном Грчком, која је постепено изгубљена након искрцавања све веће армије Оријента, годину дана раније. После интензивних дипломатских преговора, оружаног сукоба у Атини између савезничких и ројалистичких снага са десетинама жртава, од којих неке услед линча од стране ројалистичке паравојне организације, и накнадне петомесечне поморске блокаде (јужног дела) грчког краљевства, краљ Константин је абдицирао 11. јуна 1917 (његов најстарији син Ђорђе је заобишао, јер је такође био против Антанте), а на месту краља наследио га је други син Александар. Венизелос се вратио у Атину 29. маја 1917, а Грчка, поново уједињена, али под француским примирјем, званично се придружила рату на страни савезника.
Иако је Грчка изашла као победник и обезбедила нову територију Севрским споразумом, последице ове поделе биле су главне одлике грчког политичког живота до 1940-их и допринеле су поразу Грчке у грчко-турском рату, слому Друге грчке републике. Национални раскол је одражавао разлике између „Нове Грчке“ стечене после Балканских ратова 1912–13. коју су чинили Тракија, Македонија, Епир, Крит и северноегејска острва у односу на „стару Грчку“ која се састојала од пре 1912. територије. Генерално, људи у „Новој Грчкој“ су били више венизелисти, док су људи у „старој Грчкој“ били много више ројалисти.[1]