Подјеле Пољске
From Wikipedia, the free encyclopedia
Подјеле Пољске[lower-alpha 1] биле су три подјеле Државне заједнице Пољске и Литваније које су се одвиле на крају 18. вијека и окончале постојање државе. Подјеле су извршиле Хабзбуршка монархија, Пруско краљевство и Руска Империја, које су постепено дијелиле Државну заједницу у поступку територијалних запосједања и анексија.[1][2]
Прва подјела Пољске одлучена је 5. августа 1772. године. Двије деценије касније, руске и пруске трупе поново су ушле у Пољску и друга подјела је потписана 23. јануара 1793. у којој Аустрија није учествовала. Трећа подјела Пољске догодила се 24. октобра 1795, као одговор на неуспјешан пољски Кошћушков устанак претходне године. Овом подјелом, Државна заједница Пољске и Литваније престала је да постоји.[1]
За српски израз „подјеле Пољске” у пољском језику се користе двије различите ријечи различитог значења. За узастопне чинове подјела и анексија Пољске користи се ријеч rozbiór (мн. rozbiory), док израз zabór (мн. zabory) означава сваки дио Пољске анектиран од 1772. до 1795. који постаје дио Русије, Пруске или Аустрије. Након Бечког конгреса 1815, границе подијељених сектора су поново исцртане; Аустрија је основала Галицију у аустријском дијелу, док је Русија добила Варшаву од Пруске и формирала аутономну политију Конгресну Пољску у руском дијелу.
У пољској историографији, користи се и израз „четврта подјела Пољске” [], везан за сваку накнадну анексију пољских земаља од страних освајача. У зависности од извора и историјског периода, израз се може односити на догађаје из 1815. или 1832. или 1846. или 1939. године. Израз „четврта подјела” у временском смислу такође може означити заједнице дијаспоре које су одиграле важну улогу у поновном успостављању пољске суверене државе послије 1918. године.