Слава
Овај обичај представља празник повећен свецу за којег породица верује да је њен заштитник и давалац благостања и састоји се из ритуалног приношења бескрвне жртве (хлеб, вино и жито) и гозбе која се приређује за рођаке, суседе и пријатеље. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Слава, позната још и као крсна слава, крсно име, свети, српски и црногорски је народно-црквени обичај и после Васкрса и Божића, трећи најважнији породични празник, увек повезан са даном одређеног хришћанског светитеља. Она је толико карактеристична за Србе и Црногорце да представља знак њиховог препознавања и идентификације.[1] Ова јединствена форма породичне традиције код Срба и Црногораца је присутна из периода пре христијанизације када је била везана за култ предака породице.
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. (јануар 2021) |
Крсна слава | |
---|---|
Нематеријално културно наслеђе | |
Заједница | Православно хришћанско становништво Републике Србије |
Предлагач | Етнографски музеј у Београду |
Датум уписа | 18. 6. 2012. |
Светска баштина Унеска | |
Листа уписа | Унеско |
Унеско ознака | Репрезентативна листа нематеријалног културног наслеђа човечанства |
Датум уписа | 27. 11. 2014. |
Локација уписа | Slava, celebration of family saint patron’s day |
Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
Слава се налази у Националном регистру Нематеријалног културног наслеђа Србије,[2] а 2014. године је уписана и на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[3][4][5]
Најчешће славе су Свети Никола — Никољдан (19. децембар), Архангел Михаил — Аранђеловдан (21. новембар), Свети Георгије — Ђурђевдан (6. мај), Свети Јован Крститељ — Јовањдан (20. јануар), Свети Димитрије Солунски — Митровдан (8. новембар) и Свети Сава — Савиндан (27. јануар).
Славу славе пре свега породице, али и разне заједнице и институције (села, градови, организације, политичке странке, компаније итд.) такође прослављају свог свеца заштитника: на пример, Београд прославља Вазнесење Господње као своју славу. У појединим местима, сеоска слава се прославља на отвореном, најчешће на неком битном месту за насеље (поред цркве, капелице, гробља, зборишта) и назива се масла, литије или заветине. Српске школе славе Светог Саву као школску славу.
Славу такође празнују данашњи Македонци[6], али се среће и код римокатолика у Боки Которској, Конавлима, јужној Херцеговини, Далмацији и Босанском Грахову, код Албанаца римокатолика у северној Албанији, неких муслимана у Босни и Санџаку, Горанаца и Јањеваца. По мишљењу руског етнолога Јастребова и код Срба који су променили веру (римокатолици, муслимани) јавља се слава, али то су само „остаци” оног традиционалног православног ритуала.[7]