Француски и индијански рат
From Wikipedia, the free encyclopedia
Француски и индијански рат (енгл. , 1754−1763) био је део седмогодишњег рата који је вођен између Велике Британије и Француске у колонијама у Северној Америци, при чему су обе стране биле подржане разним индијанским племенима. На почетку рата, француске колоније су имале популацију од отприлике 60.000 досељеника, у поређењу са 2 милиона у британским колонијама.[1] Бројно надјачани Французи су били посебно зависни од домородаца.[2]
Француски и индијански рат | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Седмогодишњег рата | |||||||||||
Ратиште у Северној Америци. | |||||||||||
| |||||||||||
Сукобљене стране | |||||||||||
Краљевство Велика Британија | Краљевина Француска | ||||||||||
Команданти и вође | |||||||||||
Џефри Амхерст Едвард Бредок † | Луј-Жозеф де Монткалм † | ||||||||||
Јачина | |||||||||||
42.000 војника и колониста | 10.000 војника | ||||||||||
Жртве и губици | |||||||||||
3.000 погинулих, 10.000 умрлих од болести | тешки |
Две године након француског и индијанског рата, 1756. Велика Британија је објавила рат Француској, започевши светски Седмогодишњи рат. Многи виде француски и индијански рат као само америчко поприште овог сукоба; међутим, у Сједињеним Државама на француски и индијански рат се гледа као на јединствен сукоб који није био повезан ни са једним европским ратом.[3] Француски Канађани то зову guerre de la Conquête ('Освајачки рат').[4][5]
Британске колонисте су у различитим временима подржавала племена Ирокези, Катава и Чероки, а француске колонисте су подржавала племена Вабанаки Конфедерације Абенаки и Микмаки, и Алгонквини, Ленапе, Оџибва, Отава, Шони и Вајандоти (Хјурон) племена.[6] Борбе су се првенствено водиле дуж граница између Нове Француске и британских колонија, од провинције Вирџиније на југу до Њуфаундленда на северу. Рат је почео спором око контроле ушћа реке Алегени и реке Мононгахела зване Форкс Охаја, и локације француске тврђаве Дјукејн на локацији која је касније постала Питсбург, Пенсилванија. Спор је претворио у насиље у бици код Џумонвил Глена у мају 1754. године, током које су припадници милиције Вирџиније под командом 22-годишњег Џорџа Вашингтона напали из заседе француску патролу.[7]
Године 1755, шест колонијалних гувернера се састало са генералом Едвардом Бредоком, новопридошлим командантом британске војске, и планирали су четворосмерни напад на Французе. Ниједан није успео, а главни Бредоков напор се показао као катастрофа; изгубио је битку код Мононгахела 9. јула 1755. и умро неколико дана касније. Британске операције нису успеле у пограничним областима провинције Пенсилваније и провинције Њујорк током 1755–57 због комбинације лошег управљања, унутрашњих подела, ефикасних канадских извиђача, француских регуларних снага и савезничких домородачких ратника. Британци су 1755. године заузели Форт Босежо на граници која је одвајала Нову Шкотску од Акадије, а убрзо након тога наредили су протеривање Акадијанаца (1755–64). Наредбе за депортацију издао је главнокомандујући Вилијам Ширли без упутства из Велике Британије. Акађани су протерани, што је обухватало оне који су заробљени и оне који су се заклели на верност краљу. Домороци су такође били протерани са земље да би се направило место за досељенике из Нове Енглеске.[8]