Бирократија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Бирократија (фран. , од : биро + : -кратија) форма је друштвене организације у којој се тежи више централизованој контроли и присилном конформизму ригидно прописаним правилима и каналима комуникације.[1] Бирократија је термин којим се означава владавина управе, заправо административног особља које ради по бироима државне управе, али и сваке велике организације. Они нису изабрани на неким изборима, али како дуго раде на истим положајима често имају већу моћ (и знање) од својих претпостављених легално изабраних политичких вођа. Укратко речено бирократија је администрација свих органа државе, од локалног до националног нивоа. Појам се односи на тип организације, коју карактеришу њени службеници који раде под јединственим правилима и процедурама, са јасном хијерархијском структуром заповедања. Сви облици власти неке државе оснивају властиту бирократију која управља њеним министарствима, агенцијама, канцеларијама, комисијама и одељењима.[2] Термин се такође може односити на управљање подузећима или установама, које врши одређени број службеника. Јер корпорације, банке, болнице, цркве па чак и добротворне установе, морају имати неки облик управљања у ком су плаћени директори и њихово особље.[2]
Концепцију бирократије је развио Макс Вебер.[1] Према Веберу, за велике организације са рационалним циљевима и јасном поделом рада тзв. „бирократија“ представља идеалан организациони модел. У литератури је одговарајући модел управљања „бирократијом“ познат као „модел војне организације“ или „модел командовања и контроле“. Главне позитивне карактеристике бирократије су ефикасност и предвидивост, док су главни недостаци неиновативност и нефлексибилност, па је као таква, примерена је само у стабилним условима пословања.
Бирократија негира социјални аспект сваке организације претпостављајући да се у основи понашања људи налазе економски мотиви.[3] Данас се речи бирократија и бирократ све чешће употребљавају у погрдном смислу за неефикасну јавну управу и лошег, спорог и немотивисаног чиновника.[4] Претерана бирократизација друштва ставља правила изнад човека и углавном се односи према њему као према објекту.