Вуелта а Еспања
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вуелта а Еспања (шп. ) етапна је бициклистичка трка која се одржава сваке године у Шпанији и земљама у окружењу, у августу и септембру и траје три седмице.[1] Једна је од три гранд тур трке, поред Ђиро д’Италије и Тур де Франса,[2] а организује се у склопу свјетске бициклистичке уније UCI, као дио ворлд тура и учествују само ворлд тур тимови и неколико тимова који добију специјалну позивницу организатора.[3]
Датум одржавања | август—септембар |
---|---|
Регион одржавања | Шпанија и државе у окружењу |
Назив трке | Вуелта а Еспања |
Локални назив(и) |
|
Други назив(и) | Трка око Шпаније |
Дисциплина | друмски |
Такмичење | UCI ворлд тур |
Тип | гранд тур |
Организатор | Унипублик |
Директор трке | Хавијер Гиљен |
Прво одржавање | 29. април 1935. год.; пре 89 година (1935-04-29) |
Број одржавања | 79 (до 2024) |
Први побједник | Гистав Делор |
Највише побједа |
|
Тренутни побједник | Сеп Кус (2023) |
Вуелта је први пут одржана 1935, као креација шпанског часописа Diario Informaciones, у циљу повећавања тиража и прављења шпанске верзије Тур де Франса.[4][5] Почетних година је више пута прекидана: у периоду од 1937. до 1940. због Шпанског грађанског рата, 1943. и 1944. због Другог свјетског рата, 1949. и у периоду од 1951. до 1955. због шпанске изолације током режима Франсиска Франка,[6] а од 1955. се одржава сваке године.[5]
Трка се обично одржава крајем августа и почетком септембра, а рута је другачија сваке године. Иде се у Кантабријски масиф, Галицијски масиф, Канарска Острва и Пиринеје, а циљ последње етапе се мијења; од 1993. до 2014. завршетак је био у Мадриду.[7] За разлику од Тур де Франса, гдје је традиционални завршетак на Јелисејским пољима у Паризу, гдје се слави крај трке, пије се шампањац и прославља побједа, последња етапа на Вуелти је некада такмичарска, а понекад се вози хронометар.[8][9] Модерна Вуелта има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по осам возача у сваком тиму од 2018, до тада их је било по девет.[10] Све етапе су одређене временом, тако да се времена возача сабирају и возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и трке и носи црвену мајицу.[11] Поред генералног пласмана, који привлачи највише пажње јер означава и побједника трке, на Вуелти се налазе и друге класификације: класификација по поенима, за коју се додјељује зелена мајица, а поени се сакупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа;[12] брдска класификација, за коју се додјељује тачкаста мајица, а поени се сакупљају на означеним брдским циљевима, који су подијељени у пет категорија;[12] класификација за најбољег младог возача, за коју се додјељује бијела мајица, а учествују само возачи до 25 година;[13] класификација за најагресивнијег возача, за коју се најагресивнијем возачу на крају сваке етапе, као и најагресивнијем укупно на крају трке, додјељује црвени број, а побједника бирају судије;[12] тимска класификација, у којој се на свакој етапи рачунају времена прве тројице из сваког тима, а возачи најбољег тима носе жуте бројеве.[12] Поред њих, додјељују се и друге, мање награде. Етапне побједе такође доносе велики престиж и новчане награде и сваки тим долази са својим спринтером у циљу остваривања што више побједа.
Рекордер по броју побједа је Роберто Ерас са четири побједе, док су Тони Ромингер, Алберто Контадор и Примож Роглич остварили по три побједе. Рекордери у класификацији по поенима су Шон Кели, Лоран Жалабер и Алехандро Валверде, који су класификацију освојили по четири пута, док је Хосе Луис Лагуија освојио брдску класификацију пет пута. Рекордер у класификацији за најбољег младог возача је Енрик Мас, који је два пута освојио класификацију, док је рекордер по броју етапних побједа Делио Родригез, са 39.