Имобилизација (медицина)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Имобилизација, непокретност (лат. ) једна је од медицинских процедура, којом се тело или удови постављају у принудни положај или стање мировања, ради његове поштеде, бржег зарастања рана и смањивања бола.[1] Иако је једна од најстаријих медицинских поступака, као облик збрињавања повређених особа, стандардна примена имобилизације започета је тек почетком 20. века.[2]
Овај чланак је недовршен. |
Мада је развој савремених оперативних техника, потпомогнут открићем антибиотика, средином 20. века довео до значајних промена у приступу лечењу повреда локомоторног система применом имобилизације, и даље је у конзервативном приступу лечење повреда незамисливо без имобилизације, као примарне и главна метода лечења. Тиме у савременој оперативној хирургији имобилизација постаје помоћна метода, која треба да осигура, побољшава и убрза успех оперативног лечења.[3]
Имобилизација као метода у 21. веку непрестано се допуњује новим приступима и помагалима, а појава нових (софистициранијих) средстав и материјала омогућава да се класични поступци имобилизације спроведу брже, једноставније, јефтиније и за болесника прихватљивије.[4]
Имобилизација може бити привремена, транспортна (до места примене одговарајућег лечења) или трајна (до излечења). У болничком лечењу прелома кости на удовима имобилизација се може комбиновати са екстензијом.[5]