Ингемар Јохансон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ингемар „Инго“ Јохансон (швед. ;[2] Гетеборг, 22. септембар 1932 — Онсала, 31. јануар 2009) је био најбољи боксер Шведске, професионални светски првак у тешкој категорији.[3] У аматерском боксу Јохансон је има скор 61 победу (31 класичним нокауто) и 10 пораза. Највеће разочарење својим навијачима приредио је на Олимпијским играма 1952 у Хелсинкију, када је у финалу олимпијског турнира дисквалификован јер је одбио да се бори против америчког боксера Еда Сандерса. Тек 30 година касније Међународни олимпијски комитет (МОК) му је званично доделио сребрну медаљу.
Ингемар Јохансон | |
---|---|
Надимак |
|
Датум рођења | (1932-09-22)22. септембар 1932. |
Место рођења | Гетеборг, Шведска |
Датум смрти | 30. јануар 2009.(2009-01-30) (76 год.) |
Место смрти | Онсала, Шведска |
Спорт | бокс |
После тога Јохансон прелази у професионалце и 1956, популарни „Инго“ је освојио титулу професионалног првака Европе 1956. пошто је каутирао Италијана Франка Кавичија. Велику сензацију је приредио 26. јуна 1959. када је на Јенки стадиону у Њујорку нокаутирао у трећој рунди Американца Флојда Патерсона и освојио титулу првака света у тешкој категорији. Пре него је судија у рингу Руби Голдстајн прекинуо борбу, Јохансон је седам пута бацао Патерсона на под ринга. За непуну годину дана Патерсон је повратио титулу јер је два пута победио Јохансона. Први меч је одржан у Њујорку, када је Патерсон у петој рунди нокаутирао Јохансона. Мајсторица односно трећи меч, одржана је у марту 1961. у Мајамију и пре него што је нокаутирао Јохансона у шестој рунди и сам био два пута у нокдауну. Јохансон је после тог меча још неколико пута улазио у ринг и увек побеђивао. Успео је 1962. године да нокаутира Енглеза Дика Ричардсона и освоји још једну титулу првака Европе. У професионалном рингу имао је укупно 28 мечева где је забележио 26 победа од тога 17 нокаутом и само два пораза оба од Патерсона.
Јохансон је боловао од Алцхајмеровог синдрома, а пред смрт се лечио од упале плућа и преминуо увече 31. јануара, по отпуштању из болнице на кућно лечење, у 76-ој години.