Књига Левитска
From Wikipedia, the free encyclopedia
Књига Левитска (хебр. Ваиикра - и он се зове; грч. Λευιτικος - у вези са Левитима; лат. ) је јеврејски религијски спис. Књига Левитска је трећа књига хебрејског Танаха, односно хришћанског Старог завета.
Српски назив потиче од грчког назива и односи се на Левите, племе из којег је потицао свештенички сталеж. Садржи законске прописе о обредима и свештеничкој служби, прописе о приношењу жртава, о ритуалном очишћењу, прописе о прослављању празника Јом кипур. Књига Левитска, међутим, није упутство за свештенике, јер се у најмању руку подјенако бави и улогама и дужностима лаика.[1]
Књига Левитска почива на два кључна веровања: прво, да је свет створен „веома добар“ и задржава капацитет да достигне то стање, иако је рањив на грех и нечистоће, а друго, да верно извршавање ритуала чини омогућава Божије присуство, док њихово игнорисање или кршење угрожава склад између Бога и света.[2]
Традиционално гледиште је да је Књигу Левитску написао Мојсије, или у мање екстремном случају, да његов садржај вуче корене из његовог времена.[1], те се стога ова књига назива и Трећом књигом Мојсијевом. Међутим, ова традиција је релативна касна (датира из времена Јосифа Флавија, историчара из 1. века нове ере),[3] а научници су практично сагласни да је Књига Левитска имала дуг период развоја, да обухвата неке делове који су изузетно стари и да је свој садашњи облик добила за време персијске владавине (538-332. п. н. е.).[4]