Ларамани
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ларамани (алб. ) израз је који се на албанском односи на криптохришћане који су се званично придржавали ислама, али су наставили да практикују хришћанство у домаћинству током османске власти. Израз је изведен из албанског придјева , који значи „шарен, пјегав, дволичан”,[1] метафора за „двовјерје” (),[2] референца на ларамане који слиједе и хришћанство (тајно) и ислам (формално).
Феномен је био широко распрострањен у средњој и касној османској ери међу сјеверним и јужним Албанцима, а настао је након половичних преобраћања у контексту противхришћанског прогона, да би се избјегло плаћање пореза и да би се стекле предности као што је запошљавање у влади.[3] Док је Православна црква обично толерисала криптохришћане у својој пастви, став Католичке цркве је варирао у зависности од мјеста и времена између допуштања свештеницима да тајно посјећују домове ларамана и категоричног одбијања сваког ко се назива муслиманом у јавним светим тајнама. Правно, османска држава је ларамане сматрала муслиманима према милетском систему по којем су грађани различитих конфесија постојали у различитим правним категоријама. Поједини ларамани су често имали два имена, једно муслиманско и хришћанско, а виђени су као мјешавина хришћанских и муслиманских обреда.
Временом су многе лараманске заједнице постале потпуно муслиманске. У 19. вијеку различите лараманске заједнице, нарочито криптокатолици на Косову, отворено су се изјашњавали о свом хришћанству, и захтијевали су да их османска држава поново правно призна као хришћане. Иако је у неким случајевима овај захтјев био одобрен, ларамани из Стубле код Витине су били прогањани када су одбили да се врате у ислам и депортовани су у Анадолију, све док османске власти нису дозволиле њихов повратак под притиском великих сила. У неким дијеловима Косова и средње Албаније, постојале су заједнице које су остала лараманске у 20. вијеку, а у 21. вијеку забиљежени су случајеви на Косову и Метохију гдје су се појединци који тврде да су ларамани формално придружили (или „вратили”) католичкој заједници.
Данас, феномен ларамана је остао непотпуно схваћен. Док неки стручњаци, као и црквени званичници, сматрају да су ларамани остали у потпуности хришћани према вјеровању и да ислам исповиједају због потребе, док су други указали на практична разматрања која подупиру овај феномен. Други су примијетили постојање појединаца који су подједнако исповиједали и хришћанство и ислам. Лараманско наслијеђе на Косову и Метохији симболизује перцепцију „западног” идентитета упркос интеграцији у „источни” османски систем.