Обична фока
From Wikipedia, the free encyclopedia
Обична фока, такође позната као лучка фока или туљан[3] (Phoca vitulina), је права фока присутна дуж умерених и арктичких морских обала Северне хемисфере. Најраспрострањенија је врста перајара (моржеви, ушате и праве фоке), а насељава приобалне воде северног Атлантика, Тихог океана, Балтичког и Северног мора.
Обична фока | |
---|---|
Лисмор у Шкотској | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Mammalia |
Ред: | Carnivora |
Кладус: | Pinnipedia |
Породица: | Phocidae |
Род: | Phoca |
Врста: | P. vitulina |
Биномно име | |
Phoca vitulina | |
Подврсте | |
P. vitulina concolor (DeKay, 1842) | |
Распрострањеност обичне фоке |
Лучке фоке су смеђе, сребрнасто беле, мрке или сиве, са изразитим носницама у облику латиничног слова В. Одрасла јединка може достићи дужину од 1,85 м и масу до 168 kg. Сало испод коже туљана помаже у одржавању телесне температуре. Женке надживе мужјаке (30–35 година у поређењу са 20–25 година). Обичне фоке се придржавају познатих места за одмор или места за парење, углавном стеновитих подручја (мада се могу користити и лед, песак и блато) где су заштићене од неповољних временских услова и грабљивица, у близини подручја за храњење. Мужјаци се могу борити око женки под водом и на копну. Женке носе једно младунче након деветомесечне трудноће, које негују саме. Младунци могу тежити до 16 kg и могу да пливају и роне у року од неколико сати од рођења. Брзо се развијају на мајчином млеку богатом масноћама и престају да сисају после четири до шест недеља.
Светска популација лучких туљана је 350.000–500.000, али подврсте у одређеним стаништима су угрожене.[1] Некада уобичајена пракса, лов на фоке је сада забрањен у многим земљама унутар станишта ових животиња.