Око
Орган који детектује светлост и претварају је у електрохемијске импулсе / From Wikipedia, the free encyclopedia
Око је орган визуелног система. Оно пружа живим организмима визију, способност примања и обраде визуелних детаља, као и омогућавају неколико функција одговора на фотографије које су независне од вида. Очи детектују светлост и претварају је у електрохемијске импулсе у неуронима. Код виших организама, око је сложен оптички систем који сакупља светлост из околног окружења, регулише њен интензитет кроз дијафрагму, фокусира га кроз подесиви склоп сочива да формира слику, претвара ову слику у скуп електричних сигнала и преноси ове сигнале у мозак преко сложених неуронских путева који повезују око преко оптичког нерва са визуелним кортексом и другим деловима мозга. Очи са снагом раздвајања долазе у десет фундаментално различитих облика, а 96% животињских врста поседује сложен оптички систем.[1] Очи које решавају слике присутне су код мекушаца, хордата и зглавкара.[2]
Око | |
---|---|
Детаљи | |
Систем | Нервни |
Идентификатори | |
Латински | |
TA | A15.2.00.001 A01.1.00.007 |
Анатомска терминологија |
Очи су главни органи вида кичмењака и великог броја бескичмењака. Чак и једноћелијске животиње имају фотоосетљиве структуре које се означавају као очи. Кључне способности чула вида, као што су оштрина, акомодација, виђење боја, ширина видног поља, (не)бинокуларност и стереоскопија вида увелико варирају, зависно од сложености грађе и прилагођавањима на специфичне начине живота, односно еколошке нише и адаптацијске зоне.[3][4][5][6][7]
Најједноставније „очи“, попут оних код микроорганизама, могу једино да детектују да ли је окружење светло или тамно, што је довољно за функционисање циркадијалног ритма.[8] Код комплекснијих очију, фотосензитивне ганглијске ћелије мрежњаче шаљу сигнале дуж ретинохипоталамусног тракта до супрахиазматичног нуклеуса чиме утичу на циркадијална прилагођавања и на протекталну област да би контролисали светлосни рефлекс зенице.