Полупроводничка меморија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Полупроводничка меморија је уређај за складиштење података, обично коришћен као рачунарска меморија, имплементирана на полупроводничко интегрисано струјно коло. Прави се у много различитих типова у технологији.
Полупроводничка меморија има свој насумични приступ, што значи да је потребно исто времена да дође до неке меморије и њене локације да би се подацима приступило у задатом реду.[1] Ово контрастује скадиштима података као што су тврди диск и компакт диск који читају и пишу податке редом и тако да подаци могу бити приступљени само по реду по коме су писани. Полупроводничка меморија такође има много већу брзину приступа подататака од било ког другог типа складишта; бајт меморије може се уписати/прочитати у року од наносекунде, док се брзина меморија ротирајућег диска мери у милисекундама. Из ових разлога користи се као главна рачунарска меморија (примарно складиште), за податке са којима рачунар тренутно ради, између осталог.
Регистри са сменом, процесорски регистри, бафери података и остали мали регистри који немају механизам декодирања меморијске адресе се не сматрају као меморија иако складиште дигиталне податке.