Породица Митровић
From Wikipedia, the free encyclopedia
Породица Митровић је породица учитеља Иве Митровића и његове супруге Иванице, рођене Дабковић и њихове деце, синова — Стефана, Ника, Ратка и Вељка и ћерки — Мире, Вукице и Лепосаве. Породица је потицала са Светог Стефана из племена Паштровића.
Пошто је био хром у једну ногу, Ива је његов отац Нико послао на школовање. Учитељску школу је учио на Цетињу и у Задру, након чега се вратио на Свети Стефан, где је радио као учитељ. Упоредо са радом у школи, радио је на просвећивању народа, а као велики националиста за време аустроугарске окупације Црне Горе, био је осуђен на смрт. Казна му је замењена двадесетогодишњом робијом, од које је до ослобођења одлежао три. Након рата је од 1921. радио као школски надзорник у Котору, а након одласка у пензију 1932. преселио се у Београд.[1]
У слободарском духу Иво је васпитао и своје седморо, па су у току Народноослободилачког рата, свих седморо учествовали у Народноослободилачком покрету (НОП). Само двоје — Стефан и Мира — преживели су рат, Вељко је погинуо као партизански борац, а остали (Нико, Вукица, Лепа и Ратко) су стрељани као заточеници логора на Бањици.[1]
Вукица, која је била један од организатора ослободилачке борбе у Београду, проглашена је за народног хероја, а у току рата је као партизански борац погинуо њен супруг Андрија Хабуш. Ратко, који је био члан Централног комитета СКОЈ, током истраге у Специјалној полицији је одао многе партијске везе чиме је нанео велику штету Народноослободилачком покрету у Београду.