Прокламација о еманципацији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Прокламација о еманципацији (енгл. ) се састоји од два извршна наређења која је издао председник САД, Абрахам Линколн током Америчког грађанског рата. Прво наређење, издато 22. септембра 1862. је прогласило слободу за све робове у свим државама Конфедеративних Америчких Држава које се не врате под контролу Уније до 1. јануара 1863. Друго наређење, издато 1. јануара 1863. је именовало десет држава на које се прокламација односи. Линколн је издао ова извршна наређења под ауторитетом главнокомандујућег војске и морнарице, по члану II, одељак 2 Устава Сједињених Држава.[1]
Прокламација није именовала робовласничке граничне државе Кентаки, Мисури, Мериленд и Делавер, које нису прогласиле сецесију, тако да се није односила на те државе и тамошњи робови нису били ослобођени. Држава Тенеси се углавном вратила под контролу Уније, тако да је и она била изузета. Вирџинија је била именована, али су наведени изузеци за 48 округа који су били у процесу формирања Западне Вирџиније, као и седам других наведених округа и два града. Такође, изузети су били Њу Орлеанс и тринаест наведених парохија Луизијане, које су све већ углавном биле под контролом Уније у доба издвања Прокламације.
Прокламација о еманципацији је у време издавања критикована јер је ослободила само робове на територијама над којима Унија није имала контролу. Иако већина робова није одмах ослобођена, Прокламација јесте ослободила три хиљаде робова на сам дан кад је ступила на снагу[2] у деловима девет од десет држава на које се односила (Тексас је изузетак).[3] У свим конфедеративним државама (изузев Тенесија и Тексаса), Прокламација је одмах ступила на снагу на територијама које је Унија окупирала, и најмање 20.000 робова[2][3] је ослобођено 1. јануара 1863.
Додатно, Прокламација је пружила правни оквир за еманципацију скоро свих од четири милиона робова како је војска Уније напредовала, и утрла је пут ка укидању робовласништва у Унији, што је била контроверзна одлука и на самом Северу.
Чувши за Прокламацију велики број робова је бежао на страну Севера како су снаге Уније напредовале на југ. Како је војска Уније напредовала кроз Конфедерацију, хиљаде робова је ослобађано сваког дана све док скоро сви (око 4 милиона према попису из 1860)[4] робова није ослобођено до јула 1865.
Како се рат ближио крају, аболиционисти су били забринути јер иако је Прокламација ослободила већину робова као ратна мера, она није робовласништво учинила противзаконитим. Неколико бивших робовласничких држава је већ донело законе који забрањују робовласништво; међутим, у неколико држава, робовласништво је остало легално, све до 18. децембра 1865, када је донет Тринаести амандман на Устав Сједињених Држава.