Таоизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Таоизам (или даоизам; од речи тао у значењу „пут”)[1] јесте древна кинеска филозофска и религијска традиција чији је оснивач Лао Це, која наглашава живљење у хармонији са Таом (кин: 道, исто тако романизовано као Дао). Тао је фундаментална идеја већине кинеских филозофских школа; у Таоизму, међутим, то означава принцип који је извор, облик и суштина свега што постоји.[2][3] Таоизам се разликује од Конфучијанства по томе што се не наглашавају крути ритуали и друштвени поредак.[2] Таоистичка етика варира у зависности од одређене школе, али се генерално тежи наглашавању неделовања (без напорног дејства), „природности”, једноставности, спонтаности, и три блага: 慈 „саосећања”, 儉 „скромности”, и 不敢為天下先 „понизности”.
Таоизам је једна од великих религиозних традиција насталих у Кини. Разликују се филозофски таоизам који заговара повлачење мудраца из света, разне технике контемплације и постизања мудрости кроз неделање, од религиозног који укључује и одређену верску организацију, самостане и др. У обема верзијама таоизам се, као традиција везана уз лична егзистенцијална и етичка промишљања, супротставља конфуцијанизму који разматра и наглашава друштвена правила живота.[4] Таоизам, конфучијанство и кинески будизам чине традиционална три учења, и основу кинеске народне религије. Таоизам је оставио дубок траг на разне области кинеске културе, а после се проширио и по другим областима Источне Азије. Такође је извршио знатан утицај на настанак зен будизам.[5]
Корени Таоизма иду уназад бар до 4. века п. н. е. Рани таоисти су изводили своје космолошке појмове из школе Јинјанга (натуралиста), и били су под дубоким утицајем једног од најстаријих текстова кинеске културе, Ји ђинг, који излаже филозофски систем о томе како задржати људско понашање у складу са променљивим циклусима природе. Могуће је да је „легалиста” Шен Бухај (око 400 – 337. п. н. е.) исто тако имао значајан утицај, тумачећи реалну политику ву веја.[6][7][8] Књига пута и врлине, компактна књига која садржи учења која се приписују Лао Цеу (кин: 老子 - ), широко је прихваћена као кључни рад таоистичке традиције, заједно да каснијим Чуанг Цеовим записима.
До времена династије Хан (206. п. н. е. – 220), разни извори Таоизма су конвергирали у кохерентну традицију религиозних организација и редова ритуалиста у држави Шу (модерном Сичуану). У ранијој древној Кини, таоисти су сматрани пустињацима или осамљеницима који нису учествовали у политичком животу. Чуанг Це је најпознатији међу њима, а значајно је и то да је живео на југу, где је био део локалних кинеских шаманских традиција.[9]
Жене шамани су играле важну улогу у тој традицији, која је била посебно јака у јужној држави Чу. Рани таоистички покрети су развили своје сопствене институције у контексту шаманизма, мада су апсорбовали основне шаманистичке елементе. Шамани су следили основне текстове Таоизма од раног доба до бар 20. века.[10] Институционални редови Таоизма су еволуирали у разним облицима који се у задње време конвенционално групишу у две главне гране: Ђуенџен таоизам и Џенгуи таоизам.[11] Након Лао Цеа и Чуанг Цеа, таоистичка литература је постојано расла и била је обједињена у виду канона — Даоцанга — који је био објављен по налогу цара. Током кинеске историје, таоизам је номинован неколико пута као а државна религија. Након 17. века, међутим, изгубио је подршку.
Таоизам је имао дубок утицај на кинеску културу током векова, и Таоисти (кин: 道士 - , „Тао мајстори”), титула која је традиционално приписивана само свештенству а не њиховим следбеницима, обично су водили рачуна о прављењу разлике између своје ритуалне традиције и пракси кинеске народне религије и нетаоистичких вернакуларних ритуалних редова, који се често погрешно идентификују као таоизам. Кинеска алхемија (посебно неидан), кинеска астрологија, Чан (Зен) будизам, неколико борилачких вештина, традиционална кинеска медицина, фенг шуи, и многи стилови чи кунга су били испреплетани са таоизмом током историје. Изван Кине, таоизам је исто тако имао утицаја на околна друштва Азије.
У данашње време, таоистичка традиција је једна од пет религиозних доктрина које су званично признате у Народној републици Кини (НРК) као и на Тајвану и мада се није знатно проширила изван својих традиционалних источноазијских корена, заступљена је у извесној мери у многим друштвима.[12] Њено присуство је посебно очевидно у Хонгконгу, Макау, и у југоисточној Азији.