Узорне новеле
From Wikipedia, the free encyclopedia
Узорне новеле је збирка од 12 новела Мигела де Сервантеса које су настале између 1590. и 1612. и која је објављена 1613. године у издањеу Хуана де ла Куесте. Ради се о новелама које следе италијански модел — , прозној врсти која је у Сервантесово време била нова у Шпанији. Сервантес своје новеле назива „узорним“ (),[1] баш због тога што су, како и сам Сервантес тврди у Прологу, први пример ове књижевне врсте на кастиљанском језику, као и због њиховог поучног и морализаторског карактера које неке од ових новела имају. Сервантес у Прологу тврди да је он био први писац у Шпанији који је заиста писао новеле, а да су до тада шпански писци или преводили или подражавали италијанске новеле. И назив, и прозна врста новеле воде порекло од Бокачовог „Декамерона“.[2]