Уљни шкриљац
Аргилошист који садржи до око 10% битуминозне органске материје. / From Wikipedia, the free encyclopedia
После угља, нафте и гаса, када је реч о фосилним горивима, угљоводоници из шкриљаца или другачије речено гасни и уљни шкриљци у свету, али и у Србији, постају нови велики енергетски адут. За њих се, додуше, зна већ стотину година, али због некада веома јефтине нафте, готово да их нико није користио. Али са садашњим наглим развојем технологије за њихово коришћење, а посебно веома израженим растом цене нафте и гаса и тежња за енергетском независношћу подстакле су многе државе на размишљања о добијању нафте из уљних шкриљаца. Они као сировина за производњу нафте, гаса, али и топлотне и електричне енергије – постају веома озбиљан конкурент.[1][2]