Експлозив
From Wikipedia, the free encyclopedia
Експлозив (или експлозивни материјал) су једињења или смесе реактивне супстанце које садрже велику количину потенцијалне енергије која може произвести експлозију ако се изненада ослободи, обично праћену производњом светлости, топлоте, звука и притиска. Процес веома брзог стварања топлотне и механичке енергије уз ослобађање гасова назива се експлозија. Експлозивно пуњење је измерена количина експлозивног материјала, која може бити састављена само од једног састојка или мешавина која садржи најмање две супстанце.
Потенцијална енергија присутна у експлозивном материјалу може да буде:
- Хемијска енергија, као што је она присутна у нитроглицерину или прашини зрна
- Гас под притиском, као у гасном цилиндру, аеросол боци или течност под притиском
- Нуклеарна енергија, као у фисилним изотопима уранијум-235 и плутонијум-239
Експлозију прате звук, светлост, механичко дејство и сличне појаве, које остављају снажан утисак на човека. Сагоревањем 1 петролеума ослобађа 46.000 kЈ, ако се сагоревање врши на пример у лампи ова енергија се постепено преноси у околину, без икаквог механичког дејства. Међутим, ако се помеша 1 петролеума са довољном количином течног кисеоника и паљење изврши иницијалном капислом, настаће велика експлозија у којој се тренутно (хиљадити део секунде) ослобађа око 46.000 , температуре достиже и до 4.000 °C (7.230 °F; 4.270 K), изазива се и притисак од око 100 t (220.000 lb) по квадратном центиметру (подразумева се да ударни талас има разорно дејство).
Основна разлика између хемијских експлозива од осталих запаљивих материја је у томе што се кисеоник потребан за сагоревање налази у молекулима у виду нитро или хидратне, хлоратне или перхлоратне групе, при чему треба знати да присуство интерних гасова смањује број калорија ослобођених при експлозији.
Експлозивни материјали се могу категорисати по брзини којом се шире. Материјали који детонирају (у којима се фронт хемијске реакције креће кроз материјал брже од брзине звука) се сматрају „високо експлозивним”, а материјали који дефлагрирају „ниско експлозивним”. Експлозиви се могу исто тако категорисати по њиховој сензитивности то јест осетљивости. Сензитивни материјали који могу да буду иницирани релативно малом количином топлоте или притиска су примарни експлозиви, а материјали који су релативно неосетљиви су секундарни или терцијарни експлозиви.
Широк опсег хемикалија може да експлодира; мањи број се специфично производи да би се користили као експлозиви. Преостали су сувише опасни, сензитивни, токсични, скупи, нестабилни, или склони декомпозицији или дезинтеграцији током кратких временских периода.
У контрасту с тим, неки материјали су само запаљиви или горљиви, ако горе без експлозија. Разлика међутим није потпуно јасна. Поједини материјали као на пример — прашина, прах, гас, или испарљиве органске течности — могу једноставно да буду запаљиве или горљиви у уобичајеним условима, а постају експлозивни у специфичним ситуацијама или облицима, као што су распршени ваздушни облаци, или затварање или изненадно ослобађање.