Балканска језичка заједница
From Wikipedia, the free encyclopedia
Балканска језичка заједница (БЈЗ) или Балкански језички савез (од ), је име које је дато сличностима у граматици, синтакси, речнику и фонологији које се налазе у језицима на Балкану, који иначе припадају различитим гранама индоевропских језика, као што су албански, грчки, романски и словенски језици.
Иако је број речи које ови речници деле мали, граматике ових језика имају доста сличности, међу којима је заједнички падежни систем и тежња ка аналитизацији.
Први који је приметио сличности међу балканским језицима из различитих породица био је Словенац Јернеј Копитар 1829. године, али се ова теорија развила тек између 1920. и 1930, радом Густава Вајганда и Кристијана Сандфелд-Јенсена (Linguistique balkanique, 1930).
Термин „Балканска језичка заједница“ је сковао румунски лингвиста Александар Росети 1958. године. Теодор Капидан је тврдио да структура балканских језика може да буде замењена стандардним језиком.
Противници овакве теорије, као што је Александар Граур, су тврдили да је термин „Балканска лингвистика“ неприкладан и да се неке особине у овим језицима могу да објасне независним језичким развојем у сваком језику понаособ, док за друге је ово само „лингвистички реципроцитет“, што није довољан разлог да постоји „Балканска лингвистика“, као што на пример постоји „Германска лингвистика“ итд.