Византијско-бугарски ратови
From Wikipedia, the free encyclopedia
Византијско-бугарски ратови су били серија ратова и конфликта нижих размера на Балканском полуострву од 5. века н. е. све до пропасти обе државе. Ратови су обележени разноврсним исходима све до појаве Османлија на Балканском полоустрву, када су обе балканске државе изгубиле свој утицај на Балкану. Први сукоби Византије почеле су са оснивачима Бугарске (Прабугарима) након њиховог појављивања на Балканском полуострву око 5. века н. е., а постали су интезивнији после велике победе војске прабугарског хана Аспаруха над војском Византијског царства 680. н. е. када је основано Прво бугарско царство.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Византијско-бугарски ратови | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део историје Византије | |||||||
(Горе десно) Битка код Анхијала, (доле десно) Хан Омуртаг, (горе лево) Нићифор Фока, (доле лево) Византијски и бугарски цареви на мировним преговорима. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Византијско царство |
Прво бугарско царство Друго бугарско царство |
Током следећих векова, Бугари и Византија су константно долазили у сукоб. Најзначајнији од тих сукоба су војни походи византијског цара, Константина V, против Бугарске између 755. и 776. н. е. године, као и бугарска победа над Византијом 811. н. е, када су бугарске трупе предвођене царом Крумом успеле да заробе византијског цара Нићифора I. Крумов син и наследник Омуртаг после очеве смрти 814. н. е, склопио је тридесетогодишњи мировни споразум са Византијом, насупрот сукобима који су уследили. 864. н. е. Бугарски цар Борис I после крвавих сукоба са паганском бугарском аристократијом, крстио се хришћанин. Рат између Византије и Бугара се поново појачао на пуној снази током владавине Симеона I, названог и Великог, (893—927), који је успео да потисне Византију али је био неуспешан у његовом покушају да створи једну велику источну европску империју.
Током 960-их, Византија је затражила помоћ Кијевских Руса ради потискивања ослабљене Бугарске. То је довело до сукоба измећу Руса и Византије и коначне Византијске победе над Русима, 971. што је и окончало и прво, краткотрајно, освајање Бугарске од стране Цариграда. Бугарско царство је успело да се опорави под Самуилом и да поврати своју моћ због граћанских ратова и афера које су задесиле Византију током друге половине 10. века, међутим Византија предвоћена Василијем II, успела је да нанесе серију пораза опорављеном Самуиловом царству, и 1014. у Клидију да потпуно сломи Самуилове трупе. Освајане преостале Бугарске је окончано 1018. Због његових војничких подвига али првенствено због његове бруталности, византијски цар, Василије II је остао у историји забележен као „Бугароубица“.
Бугари су подигли устанак против Византије 1040—1041, као и 1070-их и 1080-их који су били угушени од Византијске војске. Међутим 1185, Теодор Петар и Иван Асен су подигли устанак, што ослабљена Византија није могла да угуши, што је донело до стварања Другог Бугарског царства. После пада Цариграда у рукама крсташа, 1204, бугарски цар Иван Калојан је затражио савезништво од крсташа које су то они одбили, тако се он окренуо Византијској царевини Никеји, са којом је склопио завезништво. Иако његов наследник Борил је склопио савезништво са Латинском царевином Цариграда, његови наследници су остали савезници Никеји која је повратила Цариград 1261. Византија је повратила поједине Трачке градове од стране Бугарске, које је после изгубила поново од бугарског цара Теодора Светослава. Византијско-бугарски односи су остали напети све до српске доминације Балкана под царом Душаном, и после тога, све до коначне Отоманског освајања Балкана мада од тада већ обе царевине су играле другоразредну улогу на Балкану.