Древно јужноарабијско писмо
From Wikipedia, the free encyclopedia
Древно јужно арабијско писмо (Стари Јужно Арабијско мс3нд; савремени арапски: المُسنَد муснад) разгранато је из прото-синаитског писма у 1. веку пре нове ере. Коришћен је за писање Старих јужних арабијских језика као што су Сабејски, Катабански, Хадрамаутиски, Минејски, Хасаитиски и Гиза у Дамоту. Најстарији натписи на овом писму датирају у 9. век п. н. е. у регији северног Црвеног мора, Еритреја.[3] Нема знакова за самогласнике, који су означени консонанти писма.
Древно јужно арабијско писмо | |
---|---|
Тип | абџад |
Језици | Гиз, Стари Јужно Арабијски |
Временски период | 0д 9. века п. н. е. до 7 века н. е. |
Породица | |
U+1BC0–U+10A7F | |
Његова зрела форма је достигнута око 500 године пре нове ере, а његова употреба је трајала до 6. века, укључујући и древне северне арапске натписе у варијантама абецеде, када је расељена по арапској абецеди. У Етиопији и Еритреји еволуирало је касније у Гиз писмо,[1][2] који је, уз додатне симболе током векова, употребљено за писање амхарског, тигрињског и тигре језика, као и других језика (укључујући разне семитске, кушитске и нило-сахарске језици).