Семитски језици
From Wikipedia, the free encyclopedia
Семитски језици, раније такође познати као сиро-арабијски језици, група су сродних језика који воде порекло из западне Азије.[2][3] Ове језике говори преко 470 милиона људи у западној Азији, северној Африци, Сомалији, Џибутију, Еритреји и Етиопији,[4] као и у често великим имигрантским заједницама у Северној Америци, Европи и Аустралазији.[5][6] Они припадају афроазијској језичкој породици. Најзаступљенији семитски језик јесте арапски, којим говори око 300 милиона људи,[7] потом амхарски са 22 милиона говорника,[8] затим хебрејски којим говори око 7 милиона људи,[9] тигриња језик са 6,5 милиона говорника[10], арамејски који броји приближно 575.000 до једног милиона говорника,[11][12][13] и малтешки (483.000 говорника).[14]
семитски | |
---|---|
Географска распрострањеност | југозападна Азија, северна Африка, североисточна Африка, Малта |
Језичка класификација | афроазијски
|
Прајезик | прасемитски |
Подподела |
|
ISO 639-2 / 5 | sem |
Глотолог | semi1276[1] |
Приближна историјска дистрибуција семитских језика | |
Хронолошко мапирање семитских језика |
Семитски језици се појављују у писаном облику од врло раног историјског датума, а источносемитски акадски и еблајски текстови (писани алфабетом прилагођеним из сумерског клинописа) јављају се од 30. века п. н. е. и 25. века п. н. е. у Месопотамији, у северном Леванту. Једини раније атестирани језици су сумерски, еламитски (2800. п. н. е. до 550 године пне) (оба су језички изолати), египатски и неразврстани лулуби из 30. века п. н. е.