Социјална сигурност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Социјална сигурност, у најширем смислу, значи стварање једнаких могућности појединцима да себи и својој породици могу обезбедити услове живота који ће им пружити шансу да задовоље своје основне и изведене потребе.[1] У институционалном смислу, социјална сигурност је темељ организације социјалне државе са свим установама које такве могућности обезбеђују.[2][3] Социјална сигурност подразумева и стабилност друштвеног положаја, материјалних и културних услова живота, могућности продукције и репродукције живота, стварање услова за обављање радних и друштвених улога. То укључује и спречавање ризика који воде погоршању или смањењу услова за живот и рад појединаца, породице, друштвених група и организација.[4][5] Веома широко схваћен појам, нарочито у друштвима која се залажу за комплексну примену људских права. Подразумева обавезу друштва да сваком појединцу обезбеди и гарантује физички интегритет и одговарајуће образовање, стварање услова за запослење и становање, као и правну сигурност у случајевима губитка неке способности, а посебно способности за самостално привређивање.[6][7]
Међународна организација рада дефинише социјално осигурање као подршку старијима, подршку за издржавање деце, лечење, родитељско одсуствовање и боловање, бенефиције за незапослене и инвалиднину, као и подршку особама са повредама на раду.[8][9]
У ширем смислу, социјално старање такође може да обухвата напоре да се обезбеди основни ниво благостања кроз бесплатне или субвенционисане социјалне услуге као што су здравствена заштита, образовање, стручна обука и јавно становање.[10][11] У држави благостања, држава преузима одговорност за здравље, образовање и добробит друштва, пружајући низ социјалних услуга попут оних које су описане.[11]
Прво кодификовано универзално државно благостање установљено је у 7. веку (634. године) у време Рашидунског халифе Омара.[12] Прва држава благостања била је Империјална Немачка (1871–1918), где је Бизмаркова влада увела социјално осигурање 1889.[13] Почетком 20. века, Уједињено Краљевство је увело социјално осигурање око 1913. године и усвојило државу благостања Законом о националном осигурању из 1946. године, за време Етлијеве владе (1945–1951).[11] У земљама западне Европе, Аустралији и Новом Зеланду, социјалну помоћ углавном обезбеђује држава из националних пореских прихода, а у мањој мери невладине организације (НВО) и добротворне организације (социјалне и верске).[11] Право на социјалну сигурност и адекватан животни стандард је потврђено члановима 22 и 25 Универзалне декларације о људским правима.[4]