Човек
једина жива врста рода Homo / From Wikipedia, the free encyclopedia
Човек или хомо сапијенс (лат. — „мудар човек”, првенствено подврста ), живо биће које има високо развијен мозак способан за мисаоно размишљање, говор, решавање проблема, самопосматрање и сл. Данашњи човек развио се пре око 200.000 година на простору Африке.[3] Људско становништво је у 2022[4]. години премашило број од 8 милијарди.[5] Човек је мисаоно биће (може закључивати, цртати, размишљати), друштвено биће (живи у друштву), духовно биће (разликује добро од зла) и природно биће (део је живе природе). Сви људи заједно називају се човечанство или људски род.[6][7]
Човек[1] | |
---|---|
Слика мушкарца и жене на оплати летилице у склопу мисије Пионир 11 | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Mammalia |
Ред: | Primates |
Подред: | Haplorhini |
Инфраред: | Simiiformes |
Породица: | Hominidae |
Потпородица: | Homininae |
Племе: | Hominini |
Род: | Homo |
Врста: | H. sapiens |
Биномно име | |
Homo sapiens , 1758. | |
Подврсте | |
Ареал распрострањења | |
Синоними | |
Синоними врсте[1] |
Савремени људи су једини преостали чланови хомининског клада, гране великих човеколиких мајмуна карактерисаних усправним држањем и бипедалном локомоцијом, спретношћу руку и знатном употребом оруђа, и општем тренду ка већим, сложенијим мозговима и друштвима.[6][8] Рани хоминиди, као што су аустралопитецини чији мозгови и анатомија су у многим погледима сличнији нечовеколиким мајмунима, се ређе сматрају и називају „људским” него хоминидима из генуса .[9] Неки од каснијих који су користили ватру, су заузимали већи део Евроазије, и од њих је постао[10][11] анатомски модеран у Африци пре око 250.000 година. Постоје докази да су они почели да испољавају бихевиорални модернитет пре око 50.000 година, и да су мигрирали у узастопним таласима да би заузели[12] све сем најмањих, најсувљих, и најхладнијих предела. У задњих 100 година, та тежња је даље проширена у облику трајно насељених база у Антарктику, нафтних платформи, и орбитовања Земље. Ширење људи и њихових великих и растућих становништва је имало дубок утицај на велике области животне средине и милионе природних врста широм света. Предности које обухватају тај еволуциони успех обухватају њихов релативно велики мозак са посебно добро развијеним неокортексом, префронталним кортексом и темпоралним режњевима, који омогућавају високе нивое мисаоног размишљања, језика, решавања проблема, друштвености, и културе путем друштвеног учења. Људи користе алате у далеко већој мери од било које друге врсте, и једина су постојећа врста која рукује ватром и кува своју храну, као што су и једина постојећа врста која се облачи и креира и користи бројне друге технологије и уметности.
Људи су јединствено прилагођени коришћењу система симболичне комуникације, као што је језик и уметност за самоизражавање, размену идеја, и организацију. Људи праве сложене друштвене структуре састављене од многих сарађујућих и конкурентских група, од породица и мрежа сродстава до држава. Друштвени односи између људи су успоставиле јако широку разноврсност вредности,[13] друштвених норми, и ритуала, који заједно чине базу људског друштва. Људска жеља да схвати и утиче на животну средину, и да објасни и манипулише појавама, је била темељ за развој науке, филозофије, митологије и религије. Научним истраживањем људи се бави антропологија.
Људи су почели да се баве седентарном пољопривредом пре око 12.000 година, припитомљавајући биљке и животиње, чиме су омогућили развој цивилизација. Људи су накнадно успоставили разне видове влада, религија, и култура широм света, уједињујући се унутар региона, што је довело до развоја држава и царстава. Брз напредак научног и медицинског разумевања у 19. и 20. веку је довео до развоја технологија на бази погонских горива и побољшања здравља, узрокујући експоненцијални раст људске популације. До 2014. светско људско становништво је по процени било око 7,2 милијарди.[14][15]