Тора
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тора (хебр. — „наук“, “учење“) или Закон, позната и као Петокњижје (грч. ), обухвата пет књига Мојсијевих, које представљају темељ јудаистичког правног и етичког учења.[1][2] Термин у целовитости се односи на основне јеврејске законске и етичке религиозне текстове. Када се не користи одређени члан обично се односи на „Сефер Тору” (ספר תורה, „књига Тора”) или Тора свитак, писан на пергаменту на формалан, традиционалан начин, а писао га је посебно оспособљен писар. У прве четири књиге Библије ова реч се редовно користи да би се указало на неку посебну поуку или наук. У Законима поновљеним то постаје лична именица која означава само Петокњижје (првих пет књига Библије). Таква употреба као у Законима поновљеним, започета у очекивању довршаваша Петокњижја, остала је доминантна у даљем развоју јеврејске Библије, а повремено је појачавана и изразима као што су свитак Торе или Господња Тора или Мојсијева Тора. У песничким контекстима и у Причама Соломoновим конотације нису јасне. Проширујући дефиницију у другом правцу, Мишна и Талмуд говоре о усменој Тори која прати писану Тору, где удружено изучавање једне и друге представља онај крајњи мистички животни подухват. У академским круговима Тора се користи да означи доктрину, хипотезу или дисциплину.[3]
Тора је најсветија од свих светих књига и списа у јудаизму. То је прво од три дела Танаха (хебрејске Библије), основа је верских докумената јеврејства и подељена је у пет књига, чија су имена Књига Постанка, Књига Изласка, Левитски законик, Књига Бројева, и Поновљени закон, према њиховим темама (њихова хебрејска имена, Берешит, תיבשאר, Шемот מותש, Ваyикра ארקיו, Бамидбар ר ב דמב и Деварим םירבד су изведени од њихових почетних стихова). Тора садржи низ књижевних врста, укључујући алегорије, историјске приповести, поезију, родословља и излагања различитих закона. Према рабинској традицији, Тора садржи 613 мицви (מצוות, „заповеди”), које су подељене у 365 негативних и 248 позитивних наредби. У рабинској књижевности, реч „Тора” означава и писани текст, „Тора Шебихтав” (תורה שבכתב, записана Тора), као и усмено предају, Тора Шебе'ал Пех (תורה שבעל פה, усмена Тора). Усмени део који се састоји од традиционалних тумачења и проширења, а који се преносио са колена на колено сада утеловљен у Талмуду и Мидрашу.[4]
Јеврејска верска традиција приписује ауторство Торе Мојсију кроз процес божанског надахнућа.[5] Овај вид ауторства прво је експлицитно изражен у Талмуду и датира од 3. до 6. века, а темељи се на текстуалној анализи одломака Торе и каснијих књига хебрејске Библије. Према датирању текста ортодоксних рабина откриће Торе Мојсију се догодило 1280. п. н. е. на Синајској гори. Део савремених библијских научника датира завршетак Торе, као и пророке и историјске књиге, од 539. до 334. п. н. е.[6][7] Научна је расправа већим делом XX века била формулисана као документарна хипотеза, према којој је Тора синтеза докумената из малог броја иначе независних извора. Ван свог средишњег значења код Јевреја, Тора је прихваћена у хришћанству као део Библије, који садржи првих пет књига Старог завета. Различите деноминације Јевреја и хришћана имају велику разлику у ставовима о тачности Писма. Тора је у одређеној мери прихваћена код Самарићанаца и других као аутентична објава Бога Израелу. Ислам на Тору (Теврат) и Јеванђеља (Инџил) гледа као на аутентичну објаву од Бога, оштећену оним што су људи додавали и мењали.