Брест-литовски мир
From Wikipedia, the free encyclopedia
Брест-литовски мировни споразум (рус. ) био је сепаратни мировни споразум који су 3. марта 1918. године у Брест-Литовск (данас Брест) потписали представници Совјетске Русије и Централних сила[1], а којим је осигуран излазак Русије из Првог свјетског рата. Закључењу Брест-литовског мира претходили су споразуми о примирју на Источном фронту и мировна конференција, одржана у три етапе од 22. децембра 1917. године.
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Брест-литовски мир | |
---|---|
Тип | мировни споразум |
Израђен | 22. децембар 1917 — 2. март 1918. |
Потписан | 3. март 1918. |
Потписници |
|
Стране | Руска СФСР
|
Језици |
У првој етапи су бољшевици, који су недавно дошли на власт и први пут ушли у међународне преговоре, покушали да убиједе владе земаља Антанте у склапање универзалног мира, заснованог на принципу „без анексије и контрибуције”, и за тај приступ су добили формалну сагласност Централних сила. У другој етапи, након неуспјеха у остварењу плана склапања „универзалног демократског мира” и почетка унутарпартијске расправе о могућност потписивања сепаратног споразума, совјетска страна је настојала одгодити преговоре, користећи их за агитацију свјетске револуције, док су власти Њемачког царства захтијевале признање њиховог права на окупацију територије данашње Пољске, дијела Прибалтика и Бјелорусије; 10. фебруара, након закључења посебног споразума Централних сила са представницима Централне раде Украјине, совјетска делегација предвођена Лавом Троцким прогласила је крај рата и истовремено одбијање склапања мира (тактика „ни рат, ни мир”). Послије наставка њемачког напада на Петроград, Владимир Лењин, који се у почетку залагао за непосредног потписивање споразума, успио је да убиједи чланова партије у потребу прихватања њемачких услова („Социјалистичка отаџбина је у опасности!”); упркос чињеници да је Њемачка поставила додатне услове, ЦК РСДРП(б), којем је Лењин пријетио својом оставком, гласао је за пристанак на „непристојни мир”. Трећу тродневну етапу преговора одликовао је одбијање совјетске делегације да улази у расправу и завршило потписивањем споразума, који су 15. марта ратификовали делегати 4. Сверуског конгреса Совјета; 27. августа закључен је додатни билатерални споразум између Њемачке и Русије.
Чињеница склапања сепаратног мира и услови Брест-литовског мира изазвали су оштру реакцију како руске опозиције бољшевицима, тако и на међународној сцени, што је довело до погоршања грађанског рата. Споразум ипак није довео до потпуног прекида непријатељстава у источној Европи и Закавказју, али је био прекретница у историји регије, подјеле „сукоба империја” 1914—1917. и посљедичног „континуума насиља”; сами преговори постали су деби концепта „самоопредјељење народа”, који се додатно развио на Париској мировној конференцији. Споразум је поништен одлуком Сверуског централног извршног комитета 13. новембра 1918. услијед револуционарних догађаја у Њемачкој. Упркос краткотрајности, други мировни споразум Великог рата, коришћен као доказ анексионих планова Њемачке и њених савезника, добио је широку покривеност у историографији.