Келти
From Wikipedia, the free encyclopedia
Келти су индоевропски народ[1][2] који се још у камено доба већином насељавао између садашње Француске и Чешке,[3] а било их је и на Балкану у северној Србији и Славонији. Келтско племе Скордисци је основало град на месту данашњег Београда који су назвали Сингидунум или Сингидунос што у преводу највероватније значи град Синга пошто дун на келтском значи град, тврђава. Под притиском Германа били су принуђени да се померају ка западу и југу (Британија, сев. Шпанија, сев. Италија, зап. Француска). На први поглед изгледа чудно да су Келти стално ратовали једни против других и никада нису могли да се уједине. Ипак, мора ce узети у обзир да, вероватно о појму келтске нације нису били ни свесни. Келти су живели у малим сеоским заједницама. Радије су се бавили сточарством него земљорадњом. У борби су били врло храбри, али нису умели да се боре по упутствима. Када битка почне сваки Келт би се борио сам за себе. Келтска цивилизација одржала се до данас у Ирској, Шкотској, Бретањи, Велсу, делимично у Корнволу и на острву Ман.
У класичном античком добу су Римљани у доба републике имали прве додире и сукобе с Келтима већ у северној Италији, где су се келтски Гали у 6. и 5. веку населили северно од реке По. Потом су се Римљани у даљем освајању данашње Француске сукобили с главнином Келта у Галији под њиховим најјачим војсковођом Верцингеториксом, па о тим Галским ратовима све до Цезара постоји низ римских записа с највише детаља о Келтима, међу којима је најпознатији и најопсежнији латински текст у више томова.
Негде око 600. п. н. е. племена која су користила гвожђе предвођена богатим вођама из Галије (Француска) су се проширила до средишње Европе. Говорили су келтским језиком, претком или давним рођаком ирског језика какав данас познајемо. Била је то група различитих народа повезаних заједничким језиком и сличним изгледом, начином одевања и живота, које су Грци познавали под називом , односно Келти. Дуго су времена доминирали средњом и западном Европом, а нападали су и Грчку и Рим. Проширили су се на југозападу до Шпаније и Португалије, на истоку до Украјине те Мале Азије, и на север до Велике Британије и Ирске. Записи о Келтима се могу наћи захваљујући старим римским и грчким документима, те средњовековним писцима из Ирске.
Један од важнијих записа о британским Келтима начинио је Тацит, римски историчар и зет првог римског намесника у Британији који је написао да је становништво које је живело у Британији „варварско”, наглашавајући притом да је разједињено. Страбон, римски географ и историчар написао је да је становништво Британије производило пшеницу, стоку, злато, сребро, гвожђе, калај, животињске коже, робове и псе за лов. Важно је нагласити да Римљани нису освојили целу Британију, па стога нису имали увид у сва келтска племена. Гај Јулије Цезар сматрао је да „најцивилизиранији становници” живе у обалским подручјима Кента, где се он искрцао. Цезар је веровао да највећи део племена у унутрашњости није узгајао пшеницу, него да је живео на млеку и месу и да су се одевали у животињску кожу. Најјачи утисак је оставило њихово неустрашиво држање у борби. Носили су дуге келтске мачеве и борили се без оклопа на телу. Цезар говори да сви Брити боје тело сачем које им даје модру боју. Носе дугу косу и брију цело тело осим главе и горње усне.