Месец
једини Земљин природни сателит / From Wikipedia, the free encyclopedia
Месец (лат. )[1][2][3] је Земљин природни сателит и уједно најближе небеско тело, удаљено у просеку 384 401 , тако да светлост с Месеца на Земљу стиже за 1,25 секунди. Месец обилази Земљу по елиптичној стази средњом брзином од 1,02 , и прелази дневни лук од 13° 10". Месец је чврсто небеско тело пречника 3 647 , те је по површини 14 пута, по обиму 50 пута, а по маси 81 пута мање од Земље. Убрзање силе теже је на Месецу 6 пута мање него на Земљи. Месец обиђе око Земље за 27 дана 7 сати 43 минута и 11.6 секунди (сидерички месец).
Месец | |
---|---|
Планета | Земља |
Откриће | |
Карактеристике орбите | |
Средњи полупречник орбите | 384.403 |
Периапсис | 362.570 |
Апоапсис | 405.410 |
Екцентрицитет | 0.0549 |
Период револуције | 27,3217 |
Период ротације | 27,322 дана |
Нагиб | 5,145 |
Физичке карактеристике | |
Средњи полупречник | 1821.6 ± 0.5 |
Површина | 37.932.330 ² |
Маса | 7.3477 × 1022 kg |
Густина | 3.3464 ³ |
Гравитација | 1.622 ² |
Магнитуда | −2.5 до −12.9 |
Албедо | 0.136 |
Месец је најсјајније небеско тело након Сунца, чија светлост је рефлектована (не ствара властиту светлост попут звезда). Пун Месец привидне је звездане величине –12,74, албедо му је 0,07, а угаона величина се види под углом од приближно 0,5°. Земљи окреће стално исту страну, јер се обилазак и ротација одвијају у истом смеру, а времена обиласка и окрета су једнака, што је последица Земљиног плимног утицаја. Стаза му је нагнута према равни еклиптике за 5° 9'. Више од половине површине Месеца види се због либрације (59%). Месечеве мене промене су Месечеве осветљености током синодичног месеца (млади Месец, прва четврт, пун Месец и последња или задња четврт), а настају због сталне промене Месечева положаја према Земљи и Сунцу. Када Месец уђе у Земљину сенку, настаје помрачење Месеца, а када се нађе између Земље и Сунца (Месечеви чворови), настаје помрачење Сунца. Привлачне силе Месеца и Сунца узрокују на Земљи морске мене (плиму и осеку). Својом привлачношћу Месец утиче на Земљину стазу око Сунца (нутација).
Густина Месеца је 3,34 /3, по чему је други природни сателит у Сунчевом систему. Његово кретање у сложеном гравитационом пољу Земље и Сунца подложно је многобројним поремећајима. Месечева удаљеност од Земље стално се мења, јер се Мјесец око Земље креће по елипси, а осим тога у дужим временским размацима његова стаза нема сталан облик и величину. Просечна је удаљеност 384 401 ,[4][5] што је најпре било тачно измерено методом дневне паралаксе, затим радаром и лидаром. Методама небеске механике обрађује се Месечево кретање у сложеном гравитацијском пољу Сунца, Земље и планета. За раздобље од 1750. до 2125. израчунато је да је Месец најближе Земљи, 356 375 , био 4. јануара 1912, а да ће најдаље од Земље, 406 720 km, бити 3. фебруара 2125. Мерењем удаљености ласером (лидаром), зрака који се одбија од огледала која су на Месец поставили астронаути Апола 11, установљено је да се Месец просечно годишње удаљава од Земље 3.8 . На темељу тог опажања постављена је хипотеза да је Месец настао сударом Земље с планетоидом величине Марса пре више милијарди година, те да ће се, иако гравитацијски везан за Земљу, и даље удаљавати. Такав постанак Месеца може објаснити сличност његовог геолошког састава са саставом Земље. Како Земљина гравитација утиче на Месец, тако и Месечева гравитација утиче на Земљу и на стабилизацију њене осе ротације, која би без утицаја Месеца имала много већу земљину прецесију, што би узроковало промене глацијалних и интерглацијалних геолошких раздобља у много краћим раздобљима него што су се оне стварно збивале.
Месец нема текућу воду ни значајну атмосферу. Густина атмосфере је много пута мања од Земљине, па је по броју молекула у кубном центиметру (дању 10 000, ноћу 200 000) ближа густини молекула у међупланетном простору. Рељефне су карактеристике Месеца: мора, висоравни и кратери, са уочљивим последицама тектонских процеса и вулканизма. Морем се називају тамнији делови (равнице окружене планинским ланцима), иако на Месецу нема воде. На обликовање површине битно је утицао удар великих тела, планетоида и метеорита, уз околности одређене стањем унутрашњости и њеним развојем (хлађење унутрашњости, вулкански процеси). Површина је покривена слојем реголита, ситнозрнастих растреситих и порозних одломака на каменитој подлози. Температура површине мења се од –160 °C ноћу до +120 °C дању.[6]