Монархија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Монархија је облик владавине[1][2][3] у коме група, генерално фамилија која представља династију, оличава национални идентитет земље, а њен вођа, монарх, спроводи улогу суверенитета. Стварна моћ монарха може да варира од чисто симболичне (крунска република), до парцијалне и ограничене (конституционална монархија), до комплетно аутократске (апсолутне монархије). Традиционално монархова позиција је наследна и траје до смрти или абдикације. За разлику од тога, изборне монархије имају процес избора монарха.[4] Оба типа имају дање варијације, јер постоје разнолике структуре и традиције које дефинишу монархију. На пример, у неким изабраним монархијама узимају се у обзир само педигре као мера подобности следећег владара, док многе наследне монархије намећу захтеве у погледу вере, старости, пола, менталног капацитета итд. Повремено то може створити ситуацију супарничких потражитеља чији легитимитет подлеже ефективним изборима. Постојали су случајеви када је период монархистичке владавине био било фиксан у погледу броја година или се настављао док се не остваре одређени циљеви: на пример, док се одбије инвазија.
Монархијска владавина је најчешћи облик власти до 19. века. Она је сада обично уставна монархија, у којој монарх задржава јединствену правну и церемонијалну улогу, али има ограничену или никакву званичну политичку моћ: под писаним или неписаним уставом, други имају управну власт. Тренутно, 43 суверених нација на свету имају монархе који делују као глава државе, 15 од којих у крунским земљама Комонвелта признају краља Чарлса III као њиховог поглавара државе. Најсавременије европске монархије су уставне и наследне са великим церемонијалним улогом, са изузетком Ватикана, који је изборна теократија и кнежевине Лихтенштајн где монарх врши неограничен ауторитет. Монархије Камбоџе и Малезије су уставне и имају велику церемонијалну улогу, упркос томе што имају знатно више друштвеног и правног утицаја од њихових европских еквивалената. Монарси Брунеја, Марока, Омана, Катара, Саудијске Арабије и Свазиланда имају више политичког утицаја него било који други јединствени извор власти у својим нацијама, било по традицији или у уставном мандату.
У монархији власт краља је неограничена, наследна и без одговорности. Она се трансформисала у данашњем смислу у власт закона. Уставна монархија (као што је монархија у Уједињеном Краљевству) је ограничена уставом. Ово се догодило услед развоја друштва (економских односа, технике, грађанске мисли) и спознаја да друштво може опстати, а држава егзистирати. Ако се владавина монарха замени влашћу закона доћи ће до трансформације класичне монархије (тако краљ/краљица у Великој Британији нема никаквих великих моћи већ служи више као маскота државе- финансирана из благајне државе). У новијем периоду приликом доношења закона монарх сарађује са парламентом (у Великој Британији улога краља/краљице је симболична- он/она има право само да се потпише на донесени закон, не сме га ни одбити). Тако је започео процес поделе власти. Краљ је изгубио извршно-политичке овласти.