Полиомијелитис
From Wikipedia, the free encyclopedia
Полиомијелитис или дечја парализа, често скраћено полио (лат. , од грч. πολιομυελίτις у значењу „упала сиве мождине“) је акутна инфективна болест коју изазива полиовирус. Веома је заразна и преноси се орално-фекалним путем.
Полиомијелитис | |
---|---|
Синоними | Полио, инфантилна парализа |
Човек са мањом десном ногом услед полиомијелитиса | |
Изговор |
|
Специјалности | Неурологија, инфективна болест |
Симптоми | Мишићна слабост доводи до неспособности кретања[1] |
Компликације | Постполио синдром[2] |
Време појаве | Неколико сати до дана[1][3] |
Узроци | Полиовирус се шири фекално-оралном рутом[1] |
Дијагностички метод | Налажење вируса у измету или антитела у крви[1] |
Превенција | Полио вакцина[3] |
Лечење | Терапија[3] |
Фреквенција | 42 људи (2016)[3] |
У 90-95% случајева зараза не изазива никакве симптоме, док у 3% случајева вирус продире у централни нервни систем. Ту изазива асептични менингитис, и у 0,1-0,5% случајева уништава моторне неуроне и доводи до слабости мишића и парализе. Половина оних који доживе парализу кроз месец дана (максимално 6 до 8 месеци) доживи повраћај функције, а четвртина делимично поврати парализоване функције. Могући су смртни случајеви када парализа онемогући нормално дисање и гутање. Неки од ових пацијената се могу спасти апаратима за вештачко дисање, који се примењују до опоравка функције или доживотно.[1]
Три основна типа полиомијелитиса су: спинални (79%), булбарни (2%) и спинално-булбарни (19%). Спинални полио изазива слабост или парализу једног или два уда, при чему чулни осећај остаје очуван. Булбарни полио утиче на дисање, говор и гутање. Спинално-булбарни полио је комбинација ове две варијанте. Полиомијелитис нарочито напада децу у узрасту 3 до 8 година (отуда назив „дечја парализа“). Прогноза болести код одраслих је доста гора.[2] Полиомијелитис је хиљадама година постојао као ендемска болест и није привлачио много пажње до 1880-их када су у Европи, а затим и Северној Америци, избиле епидемије.
Болест се може спречити помоћу полио вакцине; међутим, више доза је потребно да би вакцина била ефективна.[3] Центар за контролу и превенцију болести из САД препоручује обнављање полио вакцинације за путнике и оне који живе у земљама где се болест јавља.[4] Након што је особа заражена нема специфичног третмана.[3] Године 2016. су забележене 42 особе заражене полиом, док је 1988. било преко 350.000 случајева.[3][5] Године 2014. се болест ширила једино међу људима у Авганистану, Нигерији, и Пакистану.[3] Године 2015. Нигерија је зауставила ширење дивљег полиовируса, али је дошло до поновне појаве 2016. године.[6][7]
Полиомијелитис је постојао хиљадама година. Прикази болести су присутни у античкој уметности.[1] Болест је први препознао као засебно обољење Мајкл Андервуд 1789. године[1] и вирус који је узрокује је први идентификовао 1908. Карл Ландштајнер.[8] Знатне епидемије су почеле да се јављају у касном 19. веку у Европи и Сједињеним Државама.[1] У 20. веку ова болест је постала једна од најзабрињавајућих дечијих болести у тим областима.[9] Прву полио вакцину је развио током 1950-их Џонас Солк.[10] Очекује се да ће напори на вакцинацији и раној детекцији случајева довести до глобалне ерадикације болести до 2018.[11]