Спелеологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Спелеологија (од грч. [], што значи природна поздемна шупљина)[1] је научна грана геологије која се бави истраживањем морфологије, настанка и развоја јама и пећина. Примарни циљ спелеолошког истраживања је израда њиховог топографског нацрта на основу мерења димензија и пружања пећинских канала, као и документовање запажених геолошких, морфолошких, хидролошких и других својстава.[1]
Спелеологија је интердисциплинарна наука, комбинује знање хемије, биологије, геологије, метеорологије, и картографије; анализира и прати подземне воде и путеве.
Реч спелеологија први пут је употребио француз Едвард Алфред Мартел на једном геолошком скупу који се одржао у Француској 1893. године.[2] Он је тада спелологијом назвао све делатности које се обављају у истраживању пећина и јама као што су улажење, проучавање и тумачење, а која се обављају употребом свих расположивих техника.
Овакво једно истраживање би било немогуће без силаска у спелеолошке објекте. Силасци се изводе посебном техником и великим физичким напором за савладавање многих препрека у унутрашњости земље. Пошто је потребан физички напор као и психофизичка спремност уз које се долази до резултата спелологија се може посматрати и као рекреативни спорт.
Спелологијом се може бавити аматерски или професионално. За савладавање препрека на које се наилази у истраживању потребно је, поред добре физичке сперемности и веома добро познавање техника које се употребљавају у спелеологији. Технике као постављање и опремање вертикалних делова пећина и јама је комплексан и веома напоран посао који могу обављати само веома искусни спелеолози. Искуства се стичу временом а почетне основе на курсевима које воде и одржавају друштва или савези.
Научно истраживање пећина и јама може се искористити у изградњи тунела и путева, у искоришћавању подземних резервоара воде за снабдевање становништва, у уређењу пећина за туристичке посете и сл.