Национални комунизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Национални комунизам или националкомунизам израз је којим се означавају различити покушаји прилагођавања комунистичке теорије и праксе специфичним околностима у појединој земљи, што у ширем смислу најчешће садржава националистички карактер. У свакој империји, независној држави или у зависности, од односа између класе и нације имале су своје специфичности. Руски бољшевици могу се сматрати први "национални комунисти" у мери у којој Руска социјалдемократија се толико приметно разликује од социјалдемократије у западној Европи. Украјински комунисти су развили националне интересе бољшевичке украјинске државе у супротности са званичном политиком Комунистичке партије Совјетског Савеза. Као пример може да буде полуострво Крим који је био у саставу Русије, док га Украјинац Никита Хрушчов (један од лидера Совјетског Савеза) није 19. фебруара 1954. одвојио од Руске СФСР и дао Украјинској ССР.
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Овај чланак вероватно садржи оригинално истраживање. |
Тачност овог чланка је оспорена. |
Раскол између Југославије и Совјетског Савеза 1948. године од стране југословенског комунистичког вође Јосипа Броза Тита, када је почео процес националног комунизма у свету у вођењу самосталне спољне политике независно од Совјетског Савеза. Када почиње стварање радних логора у Југославији за преваспитавање политичких неистомишљеника попут Голог отока који је створен према узору на Совјетске Гулаге и нацистичке концентрационе логоре. Чиме је отпочео процес идеолошког концепта Југословенског национализма; концепт једне државе и једног народа унутар савезне државе/федерације. Југословенски национализам, био је изражен за време и након Другог светског рата када се Југославији припајају суверене територије Краљевине Италије: делови Алпа, Нова Горица, делови Трста, Истра, Кварнерска острва (Црес, Лошињ), Задар и далматинска острва Вис, Ластово, Палагружа, као и делови Ријеке и делови територијалних вода Јадранског мора; то су територије које данас припадају Словенији и Хрватској. Југословенски национализам, био је интензивно присутан након Другог светског рата, када се спроводило етничко чишћење држављана Југославије Немачке и Италијанске националности. Слични концепти национализма били су у Совјетском Савезу стварањем Совјетске нације/Совјета и у Чехословачкој стварањем Чехословачке нације/Чехословака.
Националкомунизам се понекад сматра скретањем у односу на марксистичке темеље комунистичке идеологије, с обзиром да су Карл Маркс и Фридрих Енгелс промовисали интернационализам, односно пролетерски интернационализам, сматрајући класну борбу важнијим приоритетом од стварања националних држава, а буржоаски национализам средство којим су владајуће класе по начелу завади па владај настојале држати у покорности пролетаријат. Концепт социјализма у једној земљи, који је постао службена идеологија Совјетског Савеза под водством Јосифа Стаљина средином 1920-их, може се такође сматрати првим значајнијим примером скретања од дотадашњих интернационалистичких ставова. У том периоду стварају се радни логори за преваспитавање политичких неистомишљеника у Гулазима који су били налик нацистичким концентрационим логорима. Многи политички аналитичари и историчари сматрају да се идеолошка целина стаљинизма састоји од идеолошке мешавине тоталитарног марксизма-лењинизма, национализма и традиционализма која у свом коначном облику формира идеолошки концепт совјетског (руског) комунизма тј. бољшевичког-социјализма, који је настао у Царској Русији тј. Совјетском Савезу. Након Другог светског рата Јосиф Стаљин, спроводио је империјалистичку политику, ширећи империјални утицај Совјетског Савеза над државама Источног блока и целим светом.
Бивше и садашње државе које се могу сматрати националкомунистичким државама су: Социјалистичка Република Румунија у којој је била службена државна идеологија националкомунизам под владавином Николаја Чаушескуа. Народна Социјалистичка Република Албанија која је претендовала на стварање Велике Албаније од територија СФР Југославије и Грчке где живе Албанци, те је била јавно забрањена употреба других језика осим албанског језика у време владавине Енвера Хоџе. Народна Република Кина која се темељила за време владавине Мао Цетунга, и данас се темељи на политичком и идеолошком савезу са националистима, који је за последицу имао Кинеско-вијетнамски рат 1979. године чему је претходио Камбоџанско-вијетнамски рат 1978. године (међусобни ратови између социјалистичких држава) итд. Демократска Република Немачка која је испољавала изразити национализам у државној политици.
Такође, и друге социјалистичке државе исказивале су националкомунизам кроз разне видове и облике. Штитећи национале интересе властите државе и народа, при томе не гледајући на изворна интернационалистичка начела комунистичке идеологије. Такође, у већини бивших и садашњих социјалистичких држава било је забрањено упражњавање хомосексуалних, бисексуалних и трансексуалних односа; као и групни секс (у данашњој Кини). Према ранијим психијатријским болестима из групе шифри 302; данас класификованих психијатријских болести из категорије поремећаја личности: F64 поремећај полног идентитета, F65 поремећај полне склоности и F66 психолошки поремећаји и поремећаји понашања са полним развојем и оријентацијом. Такве су особе присилно смештане у психијатријске болнице или су биле друштвено дискриминисане или пак у крајњој мери кастриране. Таква појава се може протумачити као исказивање национализма унутар државног бирократског апарата бољшевичког социјализма.
Израз националкомунизам се такође користио за описивање прилика у Југославији за време Хрватског пролећа, као и пред њен распад, односно јачање и постепена доминација националистичких струја у републичким и покрајинским организацијама владајућег Савеза комуниста. При чему се као најчешћи пример националкомунизма спомиње Савез комуниста Србије, а касније и Социјалистичка партија Србије (1990—1992) под водством Слободана Милошевића, неки такву политику називају Слобизам. Таква је политика од 1992. године све више идеолошки и друштвено-политички слабила постепено претварајући државу у друштвено-политички облик социјализма са капиталистичким карактеристикама. Овакав друштвено-политички систем усред економских санкција, ратова и декадентних друштвених појава попут повећаног криминала и ратног профитерства доводи до пада режима 5. октобра 2000. године, када на власт долази ДОС.
Данашње државе које су задржале овакав облик друштвено-политичког уређење су: самоизолована од остатка света ДНР Кореја и делом Куба, Белорусија, Придњестровље, Мозамбик, Венецуела, Боливија итд. Такође постоје социјалистичке тј. националкомунистичке државе попут Кине, Вијетнама и Лаоса које функционишу по капиталистичкој тржишној економији. Док у Африци и Јужној Америци/Латинској Америци, постоје националкомунистичке државе које се темеље на демократском социјализму, умереном марксизму-лењинизму и радикалном марксизму-лењинизму.
Према тврдњама САД, НАТО пакта и Европске уније многе данашње конзервативне политичке странке, националистичке политичке странке, комунистичке партије и режими у свету тајно се финансирају од стране Влада Руске Федерације и Народне Републике Кине; чији је наводно циљ ширење својих економско-политичких и војних интереса у тим државама. Док Руска Федерација и Народна Република Кина, тврде за многе неолибералне, социјалдемократске и националистичке политичке странке да су финансиране од стране Сједињених Америчких Држава (САД), НАТО пакта и појединих држава Европске уније, што узрокује Други хладни рат.