Пољско-литвански рат
From Wikipedia, the free encyclopedia
Пољско–литвански рат био је оружани сукоб између нове независне Литваније и Пољске након завршетка Првог светског рата. Конфликт се десио због питања територијалне контроле над Вилњуским регионом, укључујући и Вилњус, и Сувалкијским регионом, укључујући и градове Сувалки, Аугустов и Сејни. Конфликт је увелико био условљен догађајима у Пољско-совјетском рату и међународним напорима да се посредује на Конференцији амбасадора и касније Лиги народа. Постоје велике разлике у пољској и литванској истроиографији у погледу термина почетка рата. Према литванским историчарима рат је био део Литванских ратова за независност и трајао је од пролећа 1919. дo новембра 1920. године. Према пољским историчарима, рат је обухватао само борбу за Сувлакијски регион од 1. септембра до 7. октобра 1920. године и био је део Пољско-совјетског рата.
Пољско-литвански рат | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Литванских ратова за независност и Пољско-совјетског рата | |||||||
Пољска коњица парадира у Сејнију. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Пољска | Литванија | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Јозеф Пилсудски Адам Њењевски Луцјан Желиговски |
Силвестрас Жукаускас Антанас Сметона Миколас Слезевичиус | ||||||
Жртве и губици | |||||||
непознати | 232 против Пољске армије и 222 против Желиговскових трупа |
У априлу 1919. године, Пољска је заузела Вилњус и дошла у контакт са Литванијском армијом која се борила у Литванско-совјетском рату. Суочени са заједничким непријатељем, Пољско-литвански односи нису одмах били непријатељски расположени. Пољска се надала да ће убедити Литванију да се придружи некој врсти Пољско-литванске уније (Федерација Међуморје). Овај предлог Литванци су сматрали губитком независности од стране пољског федерализма. Како су се билатерални односи погоршали, Антанта је одредила две линије разграничења у нади да ће зауставити даља непријатељства. Предлог није задовољавао ниједну страну тако да је игнорисан. Након пропасти пољског државног удара против Литванске владе у августу 1919. године, фронт је био стабилан до лета 1920.
У јулу 1920. године, Пољска је претрпела неколико пораза у Пољско-совјетском рату и потпуно се повукла. Литванци су следили повлачење пољских војника како би осигурали територију која им је додељена Совјетско-литванским мировним споразумом. Совјети су први ушли у Вилњус. Међутим, након Пољске велике победе у Варшавској бици Совјети су били приморани на повлачење у августу 1920, а Литванци су били приморани да бране своје нове границе које Пољска влада није признала као важеће. Борба је почела у Сувалкијском региону. Током битке код реке Њемен, Пољска је напала Литванију на широком фронту. Битка је драстично променила војну ситуацију и оставила Вилњус небрањеним. Под притиском Лиге народа, Пољска је потписала Сувалкијски споразум 7. октобра 1920. године. Споразум је одредио нову линију разграничења, која је била непотпуна и није обезбеђивала заштиту Вилњуса.
Пољски генерал Желиговски је 8. октобра 1920. године организовао побуну међу пољским трупама и кренуо на Вилњус како би "бранио право на самоопредељење локалних Пољака." Побуну је испланирао и одобрио пољски шеф државе Јозеф Пилсудски. Желиговскове снаге су заузеле Вилњус, али су даље напредовање зауставили литвански војници. Желиговски је прогласио Републику Централну Литванију са престоницом у Вилњусу. Прекид ватре потписан је 29. новембра. Поновно посредовање Лиге народа није променило ситуацију а прихваћен је статус кво 1923. године. Република Централна Литванија ушла је у састав Пољске као Вилњуско војводство 1922. године. Литванија није признавала ове губитке и сматрала је Вилњус својом уставном престоницом. Није било дипломатских односа између Пољске и Литваније све до Пољског ултиматума Литванији 1938. године.