Славна револуција
From Wikipedia, the free encyclopedia
Славна револуција, такође позната и као револуција из 1688, представљала је свргавање краља Џејмса II од Енглеске (Џејмса VII од Шкотске), од стране савеза енглеских парламентараца са низоземским штатхалтером Вилијамом III Оранским.[1] Вилијамова успешна инвазија Енглеске са низоземском флотом и војском довело до његовог успона на енглеском престолу као Вилијам III од Енглеске заједно са супругом Мери II од Енглеске.
Политика верске толеранције краља Џејмса II је после 1685. наишла на све већи отпор припадника водећих политичких кругова, који су били узнемирени краљевим католицизмом и његових блиских веза са Француском. Криза са којом се суочавао краљ је стигла до врхунца 1688. рођењем краљевог сина, Џејмса Френсиса Едварда Стјуарта, 10. јуна (по јулијанском календару). Ово је променило постојећу линију наслеђивања измештањем досадашњег предодређеног наследника, његове кћерке Мери, протестанткиње и супруге Вилијама Оранског, са младим Џејмсом као наследником. Успостављање римокатоличке династије у краљевству је сада изгледало вероватно. Неки од најутицајнијих лидера торијеваца су се уједињенили са члановима опозиционих виговаца и кренули да реше кризу позивајући Вилијама Оранског у Енглеску[2], што је штатхалтер, који се плашио англо-француског савеза, наводио као услов за војну интервенцију.
Након консолидације политичке и финансијске подршке, Вилијам је прешао Северно море и Ламанш са великим инвазионом флотом у новембру 1688, искрцавши се у Торбеју. Након само два мања сукоба између две противничке војске у Енглеској и анти-католичких нереда у неколико градова, Џејмсов режим је пропао, углавном због недостатка одлучности који је исказивао краљ. Међутим, ово је изазвало дуги Вилијамитски рат у Ирској и Дандијевим устанком у Шкотској. У географски удаљеним енглеским колонијама у Северној Америци, револуција је довела до колапса Доминиона Нове Енглеске и свргавања владе провинције Мериленд. Након пораза његових снага у бици код Рединга 9. децембра, Џејмс и његова супруга су побегли из Енглеске. Џејмс се, међутим, вратио у Лондон на период од две недеље што је кулминирало његовим коначним одласком у Француску 23. децембра. Под претњом да ће повући своју војску, Вилијам је у фебруару 1689. убедио новоизабрани Конвенциони парламент да њега и његову супругу изаберу за савладаре.
Револуција је трајно окончало било какву наду да се католицизам поново успостави као доминантна вероисповест у Енглеској. За британске католике њени ефекти су били катастрофални и социјално и политички. Католицима су ускраћено право да гласају и седе у Вестминстерском парламенту за више од једног века. Такође им је забрањено да буду официри у војсци, а монарху је забрањено да буде католик или да се венча са католиком. Ова потоња забрана је била на снази у Уједињеном Краљевству све до ступања на снагу Закона о наслеђивању круне из 2013. Револуција је за последицу имала ограничен толеранцију некомформистичких протестаната, иако ће проћи неко време пре него што су добили пуна политичка права. Усаглашено је, углавном међу виговским историчарима, да је збацивање краља Џејмса започело модерну парламентарну демократију у Енглеској. Повеља о правима из 1689. је постао један од најважнијих докумената у политичкој историји Велике Британије и никада више ниједан монарх није имао апсолутну моћ.
На међународном плану, револуција је везана за рат Велике алијансе у континенталној Европи. Она је била последња успешна инвазије Енглеске.[3][4] Ово је окончало све енглеске покушаје у Англо-холандским ратовима у 17. веку да потчини Низоземску републику војном силом. Међутим, економска интеграција која је уследила и војна сарадња између енглеске и низоземске морнарице је померила превласт у светској трговини од Низоземске републике ка Енглеској и касније Великој Британији.
Израз „Славна револуција“ први пут је употребио Џон Хампден крајем 1689., а израз и даље користи Парламент Уједињеног Краљевства. Славна револуција је такође повремено назива „револуција без крви“, иако је то нетачно. Енглески грађански рат је и даље био у сећању већине главних енглеских учесника догађаја из 1688, и за њих је број жртава, у односу на тај рат (или чак Монмутовог устанка 1685) био занемарљив.