SSD
From Wikipedia, the free encyclopedia
Полупроводнички диск[1][2][3] (такође познат као електрични диск,[4] мада он не садржи прави "диск" било које врсте, нити моторе да "покрећу" дискове) је уређај за трајно складиштење података помоћу интегрисаних склопова кола као меморија у постојаним (persistent) (persistent се односи на карактеристику стања да живи дуже од процеса који га је створио) складишним подацима. SSD технологија користи електронске интерфејс компатибилне са традиционалним блоком улазно/излазног (У/И) тврдог диска, тако дозвољавајући једноставну замену у заједничким апликацијама.[5] Такође, нови У/И интерфејс као SATA Express су створени да се одржи корак са напретком у брзини у SSD технологије.
SSD нема покретне механичке компоненте. То их разликује од традиционалних електромеханичких дискова као што су тврди дискови (HDD) или флопи дискови, који садрже диск који се окреће и покретну читајућу/уписну главу.[6] У поређењу са електромеханичким дисковима, SSD-ови су обично отпорнији на физички удар, тише раде, имају мање време приступа и мање кашњење.[7] Међутим, док цена SSD-а опада у 2012,[8] SSD-ови су још око 7 до 8 пута скупљи него HDD-ови.
Од 2010, већина SSD-ова користи НИ базирану флеш меморију, која чува податке без напајања. За апликације које захтевају брз приступ, али не нужно трајност података након престанка напајања, SSD-ови могу бити направљени на меморији са случајним приступом (RAM). Такви уређаји могу користити различите изворе напајања, као што су батерије, да одрже податке након престанка напајања.[5]
Хибридни дискови или полупроводнички хибридни дискови (SSHD) комбинују карактеристике SSD-а и HDD-а у једном уређају, који садржи велики тврди диск и SSD кеш ради побољшања перформанси при честом приступању подацима.[9][10][11]