Абасиди
From Wikipedia, the free encyclopedia
Абасиди су арапска сунитска династија, чијих је 37 калифа владало у периоду од 750. до 1258. године. Име је добила по Мухамедовом стрицу Абасу (566—652) оснивачу династије. Користећи незадовољство народа у Месопотамији, Абасиди су 748. дигли устанак против Умајада, освојили Сирију и убили калифа Мервана II. Новим калифом прогласио се Абул Абас (750—754). Наследио га је брат Ел Мансур (754—775) и преместио седиште калифата у новоосновани Багдад (762.). У време владавине Харуна ел Рашида (786—809) и Мамуна (813—833) достигао је највиши степен економског и културног развоја. Са развојем феудализма ојачале су партикуларистичке тенденције. Поједини намесници су се постепено одвајали. Године 1055. селџучки султан Тогрул се наметнуо за заштитника калифу ел Каиму, чиме је фактички сва власт прешла у његове руке. Калифат се одржао до 1258. када су, после продора Монгола и њиховог освајања Багдада неки чланови династије избегли у Каиро, где је султан Бајбарс обновио абасидски калифат 1261. године који се одржао до 1517. године.[1]