Бургундско војводство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Бургундско војводство (фр. ) била је вазална француска држава која је постојала у периоду од 1032. до 1477. године. Ово војводство француског краљевства је настало на делу територија бивше Краљевине Бургундије 890. године. Војводство је у средњем веку било културна мека и узор бројним другим европским кнежевским дворовима.[1] Бургундско војводство је средином 15. века постало средиште европске раноренесансне уметничке музике.[2]
Duché de Bourgogne Ducatus Burgundiae Бургундско војводство | |||
---|---|---|---|
Територија Бургундије под Карлом Смелим | |||
Географија | |||
Континент | Европа | ||
Престоница | Дижон | ||
Друштво | |||
Службени језик | латински, стари француски, стари холандски | ||
Религија | католицизам, јудаизам | ||
Политика | |||
Владари | |||
— војвода | Роберт I Бургундијски | ||
Филип III Бургундски | |||
Карло Смели | |||
Историја | |||
Постојање | |||
— Оснивање | 1032. | ||
— Укидање | 1477. | ||
На територији Бургундског војводства некада се простирала Краљевина Бургундија коју су 534. године Франци прикључили својој држави. Подручје бургундије подељено је 932. године између Бургундског војводства и краткотрајног Другог бургундског краљевства. Друго бургундско краљевство је анексирано у 11. веку од стране Светог римског царства. Француски краљ Роберт анексирао је Бургундско војводство 1014. године, али је његов наследник Анри присиљен да обнови независност Бургундије 1032. године. Хенри је војводство поверио своме брату Роберту Бургундијском како би спречио његову побуну. Током 12. века, бургундске војводе стајале су на страну француског краља или на страну његових противника, у зависности од сопствених интереса. Након избијања сукоба између француског краља Филипа са једне и енглеског краља Јована без Земље и светоримског цара Отона са друге стране, Бургундија стаје на страну француског краља.
Почетком 14. века, Бургундија је доживела врхунац моћи. Војвода Луј Бургундијски постао је и кнез Ахаје. Његов наследник присиљен је да се 1320. године одрекне титуле владара Ахаје и Солунског краљевства. Независност Бургундија губи на почетку Стогодишњег рата (1361. године), када је, смрћу последњег војводе, изумрла владарска династија. Титулу владара Бургундије преузима француска династија Валоа. Након завршетка Стогодишњег рата, сукоб између Француске и Бургундије постао је неминован. Бургундијски војвода био је најмоћнији од вазала који се нису покоравали француској круни. Поседи бургундијског војводе (од којих је најзначајнија била Холандија), који су само формално били под немачким сизеренством, чинили су Бургундију моћном. Бургундски војвода Карло Смели, у својој жељи за експанзијом Бургундије, изазвао је против себе коалицију Француске, Немачке, Швајцарске конфедерације, Доњег савеза (савеза царских градова Базела, Стразбура, Колмара и Селеста), аустро-тиролског војводе Сигимунда и лоренског војводе Ренеа . На страни Бургундије учествовале су Савоја и Милано. Енглески краљ Едвард склопио је са Карлом Смелим савез 1474. године.
До рата са Француском дошло је у три маха: 1465, 1468. и 1470. године. Сва три рата завршена су примирјем. Смрт Карла Смелог означила је крај независности Бургундије. У наредних 16 година вођени су ратови за бургундијско наслеђе између Француске и Аустрије. Завршени су победом Француске и припајањем Бургундије.