Гностицизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Гностицизам (грч. — гносис — „знање”) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.[1]
Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати.[2] Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су заступали веру срцем.[3]
Гностички списи цветали су међу одређеним хришћанским групама у медитеранском свету до око другог века, када су их очеви ране цркве осудили за јерес.[4] Напори на уништавању тих текстова показали су се углавном успешним, што је резултирало преживљавањем врло мало гностичког писања.[2] Ипак, рани гностички учитељи попут Валентина сматрали су да су њихова веровања усклађена са хришћанством. У гностичкој хришћанској традицији на Христа се гледа као на божанско биће које је попримило људски облик да би човечанство вратило ка светлости.[5]