Гркокатолицизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Гркокатолицизам, односно католицизам грчког обреда или католицизам византијског обреда, представља посебан вид католицизма, који се практикује у оним источнокатоличким црквама чија се литургијска пракса заснива на католичким варијантама византијског обреда. Иако се налазе у пуном догматском јединству са Римокатоличком црквом, све гркокатоличке цркве (лат. ) уживају извесну организациону и обредну аутономију. Њихово устројство је оличено у разним еклисиолошким посебностима, као што су: богослужбена употреба народног језика (грчки, словенски, румунски, мађарски), брачност мирског свештенства и значајан степен унутрашње црквене самоуправе у односу на Ватикан.[1]
Припадници гркокатоличких цркава се у традиционалној терминологији најчешће означавају као гркокатолици или гркоунијати. Тим појмовима се у општем смислу називају они источни католици који следе грчко-византијску литургијску традицију, било на грчком или неком другом језику. Међутим, у појединим источнокатоличким црквама које окупљају Словене, Румуне и Мађаре, традиционални појам гркокатолици не сматра се најбољим решењем. Стога је у савремену католичку терминологију уведен нови (етнички неутралан) назив: византокатолици.[2] Под тај појам, поред византокатоличких Грка (гркокатолици у ужем смислу) спадају и византокатолички Словени, Румуни, Мађари и припадници осталих народа.
Гркокатоличким црквама није дозвољено (од стране Ватикана) да успоставе јединствену организацију и заједничке органе, већ је свака гркокатоличка црква, независно од осталих, потчињена Ватикану. По формалном старешинству, гркокатолички јерарх са највишом титулом је патријарх Јосиф I, поглавар Мелкитске гркокатоличке цркве.
Појам гркокатолицизам не треба изједначавати са појмом унијатизам, који је шири по значењу и обухвата све унијатске (источнокатоличке) цркве (гркокатоличке, сирокатоличке и остале).