Ендокрини систем
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ендокрини систем је систем жлезда у којима се, под утицајем информација из спољашње или унутрашње средине, синтетишу хормони који су одговор на те информације. Овим путем регулишу се многе активности: метаболизам, сексуалне активности, раст, метаморфоза, количина воде и минерала у организму и др. Поред ендокриних органа хормоне луче и неке нервне ћелије – неуросекреторне ћелије. Хормони се ослобађају, пошто ове жлезде немају изводне канале, у крв, лимфу или цереброспиналну течност и на тај начин доспевају до циљних органа на које делују. Поље студија која се бави ендокриним системом и његовим поремећајима је ендокринологија,[1][2][3] која је грана интерне медицине.[4]
Ендокрине жлезде кичмењака су различитог порекла – неке настају од ждрелног епитела (штитна, грудна жлезда), друге су у блиској вези са мозгом (хипофиза, епифиза), док се треће развијају у области бубрега (надбубрежне жлезда). Ендокрине жлезде сисара и других кичмењака могу бити појединачне као шту су: хипофиза, хипоталамус, штитна (тироидна жлезда), панкреас, или могу постојати у пару као што су: параштитне (паратироидне жлезде), надбубрежне жлезде и полне жлезде (код жена јајници, а код мушкараца семеници). Унутрашње лучење као споредну функцију могу вршити и извесни други органи: кости, јетра, панкреас, поједини делови црева, бубрези, срце, а значајну ендокрину функцију имају и полне жлезде. На пример, бубрези излучују ендокрине хормоне као што су еритропоиетин и ренин. Одржање равнотеже физиолошког стања (хомеостазе) омогућено је захваљујући деловању специфичних регулаторних механизама, међу којима водеће место имају нервни и ендокрини систем. Ендокрини систем обухватају жлезде са унутрашњим лучењем (ендокрине жлезде) у којима се стварају специфичне хемијске материје – хормони. Ендокрине жлезде немају изводне канале као егзокрине жлезде, па се хормони излучују директно у телесне течности, код највећег броја организама у крв, путем које одлазе до различитих органа регулишући њихову функцију. Такав вид регулације назива се хормонална регулација.
Хормони су органске супстанце, односно хемијска једињења липидне или протеинске природе. Хормони могу да се састоје од било аминокиселинских комплекса, стероида, еикосаноида, леукотриена, или простагландина.[4] Они путују путем крви која облива све ћелије у организму и доспевају до свих ткива, али само одређена ткива могу да произведу одговоре на њих. То је омогућено присуством специфичних молекула – рецептора, за које може да се веже само одређени хормон. Сваки хормон има свој специфичан рецептор који му омогућава да пренесе одређени сигнал у дате типове ћелија. Када се сигнал који носе хормони пренесе у ћелије, активира се низ реакција које воде ка остваривању специфичних процеса у ћелији који омогућавају функционисање појединих органа, органских система и читавог организма.[5]
Посебне карактеристике ендокриних жлезда су, уопштено, њихова дуктална природа, њихова васкуларност и најчешће присуство интрацелуларних вакуола или гранула у којима се чувају хормони.[6] За разлику од тога, егзокрине жлезде, као што су пљувачне жлезде, знојне жлезде, и жлезде унутар гастроинтестиналног тракта, углавном су у мањој мери васкуларне и имају канале или шупљи лумен. За бројне жлезде које секвенцијално сигнализирају једне другима се каже да су део осовине, као што је на пример, Хипоталамусно-хипофизно-надбубрежна осовина.[7][8]