Имунологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Имунологија је грана биологије[1] који покрива проучавање имуног система[2] у свим организмима.[3][4][5][6] Имунологија мапира, мери и контекстуализује физиолошко функционисање имуног система у здравственим стањима и болестима; неисправности имуног система у имунолошким поремећајима (као што су аутоимуне болести,[7] хиперсензитивности,[8] имуне недостатке[9] и одбацивање трансплантата[10]); и физичке, хемијске и физиолошке карактеристике компонената имуног система ин витро,[11] ин ситу[12] и ин виво.[13]
Систем | Имуни систем |
---|---|
Подспецијалност |
|
Битне болести: | Реуматоидни артритис Запаљење
|
Битни тестови: |
|
Специјалиста | Имунолог |
Термин је осмислио руски биолог Иља Иљич Мечников,[14] који је унапредио студије имунологије и за свој рад добио Нобелову награду 1908. Он је убадао мало трње у ларве морских звезда и приметио необичне ћелије које окружују бодље. Ово је био активан одговор тела које покушава да одржи свој интегритет. Мечников је први приметио феномен фагоцитозе,[15] којим се тело брани од страног тела. Пре именовања имунитета,[16] из етимолошког корена , што је латински за „изузет“, рани лекари су окарактерисали органе за који је касније показано да су битне компоненте имуног система. Важни лимфоидни органи имуног система су тимус,[17] коштана срж, и главна лимфна ткива попут слезине, крајника, лимфних судова, лимфних чворова, аденоида и јетре. Када се здравствено стање погорша до ванредног стања, делови органа имуног система, укључујући тимус, слезину, коштану срж, лимфне чворове и друга лимфна ткива, могу се хируршки изрезати ради прегледа док су пацијенти још увек живи.
У раним развојним фазама, имунологија је примарно проучавала имунитет који је провоциран различитим инфективним агенсима. Постепено се развијала у правцима који се укључују у широку научну област – од спознаје имуног одговора организму стране супстанце (тела) и развоја имуносистема, преко трансплантације (не)сродних ткива и органа – до фактора и природе онкогенезе. Укратко, савремена имунологија проучава имунитет, имуноцитохемију,[18][19] имуногенетику,[20][21] имунохиперсензибилност и имунопатологију.[5][6][22] Сва ова подручја имунологије истражују и објашњавају системе и механизме самоодбране организма од разних микроструктура и микроорганизама који могу имати нежељен ефекат по одржавање хомеостазе (благостање, уравнотеженост, непромењено стање) организма. Ове науке укључују проучавање анатомских структура и комплексија, хистолошке особености и цитологију специфичних одбрамбених ћелија; механизме и процесе који се дешавају приликом тзв имуног одговора, тј. покретања и тока имуног система организма на новонасталу ситуацију. Такође проучавају ниво компатибилности и толеранцију организма на хистолошки специфичне јединке које се уносе или трансплантирају у организам, као нпр. крв, бубрези, јетра, слезена и многе алергијске и друге реакције на микроструктуре и микроорганизме који су страни погођеном организму, односно потенцијално патогени.[6]
Имунологија укључује низ припадајућих области у које су укључени различити системи крвних група, имунохематологија имуногенетика, имунофизиологија и друге. – Природни имунитет је генетички дефиниран и високоспецифичан за одређену биолошку врсту (имунитет врсте). Сагласно томе, човек је отпоран на многе животињске болести поменуте етиологије, а животиње су ретко погођене обољењима човека. Стечени имунитет се успоставља спонтано или вакцинацијом, у контакту са одређеним антигенима (дуготрајни – активни имунитет) или може бити индукован вештачки (краткотрајни – пасивни имунитет) – серотерапијом.[23] Након продирања страног тела (вирус, бактерија, ћелије и њихове структуре, органске супстанце итд.) укључује се одбрамбени систем, те образује специјалне заштитне протеине које елиминирају штетне ефекте антигена. Овај систем има и низ других веома значајних одбрамбених функција. Осигурава опстојност, интегритет и хомеостазу јединке и врсте којој она припада. Тако је на пример гаметска изолација последица биолошке неподударности полних ћелија, која онемогућава формирање инкомпатибилних зигота. То је изворни облик заштите генетичког система врсте. Имуни систем елиминише и све сопствене ћелије организма у којима се појаве неспецифични (непознати) молекули.[6][24] Без обзира на природу и порекло, имунитет може бити хуморални и ћелијски (ткивни).[25][26][27][28]