Класична музика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Класична музика је уметничка музика која води порекло из традиције литургијске и световне музике, а која обухвата широк период од отприлике 6. века до данашњих дана.[1] Главне норме унутар ове традиције успостављене су између 1550. и 1900. године.
Класична музика или озбиљна музика се у свакодневном говору користи за разликовање уметничке од музике коју означавамо као народну, забавну или популарну, код којих је основни циљ забава и стицање зараде, а не уметничко изражавање. Међутим, и унутар популарних жанрова постоје композиције које су постигле изузетну уметничку вредност, али нису стваране по класичном канону, те се стога не убрајају у класичну музику. Иако се класична музика издваја по својој уметничкој вредности, није сасвим коректно ограничавати појам уметничке музике само на класичну. Класичну музику су стварали велики мајстори европске музичке прошлости. Овим изразом се првенствено означава музика стварана од епохе барока (почетак 17. века), па све до композитора нашег доба. Осим ове, постоје и неке специфичне класичне музике, као на пример класична музика Индије, која има изграђене лествице и музичке системе, па и властите ствараоце. Специфично обележје класичне музике новијег раздобља (20. и 21. век) јесте да је све више стварају и композитори земаља изван Европе, претежно под утицајем фолклора својих земаља.
Европска уметничка музика у великој мери се разликује од многих других неевропских класичних и неких популарних музичких облика по свом систему музичке нотације, који се користе од 16. века.[2]
Композитори користе западну музичку нотацију како би указали извођачима на висине звука (нпр. мелодију, новое басева, акорде), темпо, метрику и ритам музичког комада. Ово може оставити мање простора за праксе као што су импровизација и орнаментација, који се често чују у неевропској уметничкој музици и у популарним музичким[3][4][5] стиловима као што су џез и блуз. Још једна разлика је да, док већина популарних стилова адаптира форму песме (строфична форма) или деривацију тог облика, за класичну музику је карактеристичан њен развој високо софистикованих облика инструменталне музике, као што су концерт, симфонија, соната, и мешовитих вокалних и инструменталних стилова попут опере[6] који, пошто су записани, могу да подрже веће форме и поприме висок ниво сложености.[7]
Термин „класична музика“ се није појавио до раног 19. века, кад се желело да се јасно канонизује раздобље Јохана Себастијана Баха и Бетовена као златно доба.[8] Најраније референце на „класичну музику“ у Оксфордском енглеском речнику потичу из периода око 1836.[9][10]