Куран
централни религијски текст односно света књига ислама / From Wikipedia, the free encyclopedia
Куран или Коран (арап. — Кур’ан, од арап. — кара’а — „читати“, „казивати“[1][2][3][4][lower-roman 1]), такође романизовано или ,[lower-roman 2]) је света књига ислама, која садржи „Божије речи упућене Мухамеду“.[11][12] [13] Широко се сматра најбољим делом у класичној арапској књижевности.[14][15][lower-roman 3][lower-roman 4]
Састављен је из 114 (именованих) сура (арап. ; једнина: арап. )), које се састоје од стихова (āyāt (арап. ; једнина: арап. )), од којих 113 почиње са: „У име Алаха, Милосног, Самилосног!“ (арап. ). Исте се теме изнова понављају: позив на поштовање Алаха, нужност спровођења правде, ништавност незнабожачког начина живота, неизбежност судњег дана и казне које ишчекују зликовце, а рај као награда за праведне.[18] Кyран представља јединствен и најважнији ослонац у развоју исламске цивилизације у животу муслимана, било у заједници, било као појединаца. Цењен као божије слово, истовремено је постао стандард и модел писаног и говорног арапског језика.[18] Представља извориште теологије, законодавства, друштвених односа, правила опхођења у трговачким и личним односима, и у свакодневном животу.[18] У развоју арапског језика, Коран има кључно место.[5][18] Поред суне, Куран је главни извор исламског закона, шеријата.
Муслимани верују да је Бог усмено открио Куран пророку Мухамеду преко арханђела Гаврила. Откривање се дешавало постепено, у периоду кад је Мухамед имао око 23 године, затим 40 година, и закључно 632. године у доба његове смрти. Муслимани Куран сматрају Мухамедовим чудом, доказом његовог пророчанства; као и кулминацију низа божанских порука почевши од оних објављених Адаму, укључујући Таврат, Забур (Псалме) и Инџил (Јеванђеље).
Муслимани верују да Куран није само божански надахнут, већ да су у њему буквалне Божије речи, и да пружа потпуни кодекс понашања који нуди смернице у свакој фази живота. Овај божански карактер који се приписује Курану, навео је муслиманске теологе да жестоко расправљају о томе да ли је Куран „створен или нестворен“. Према традицији, неколико Мухамедових другова служили су као писари, бележећи откровења. Убрзо након пророкове смрти, сапутници су саставили Куран, који су записали или научили напамет његове делове. Калиф Осман је успоставио стандардну верзију, сада познату као Османски кодекс, који се генерално сматра архетипом данас познатог Курана. Постоје, међутим, варијанте читања, са углавном мањим разликама у значењу. Контроверзе око интегритета садржаја Курана ретко су биле проблем у муслиманској историји упркос неким хадисима који наводе да текстуални интегритет Курана није сачуван.[19]
Куран претпоставља да је читалац упознат са главним наративима који се износе у библијским и апокрифним списима. Она сумира неке, дуго се задржава на другима и, у неким случајевима, представља алтернативне приказе и тумачења догађаја. Куран себе описује као књигу упутства за човечанство (2:185). Понекад нуди детаљне приказе конкретних историјских догађаја и често наглашава морални значај догађаја у односу на његов наративни низ. Допуњујући Куран објашњењима за неке загонетне куранске наративе, и пресудама које такође пружају основу за исламски закон у већини деноминација ислама, су хадиси—усмене и писане традиције за које се верује да описују речи и дела Мухамеда. Током намаза, Куран се учи само на арапском језику.[20] Неко ко је научио напамет цео Куран назива се хафиз. У идеалном случају, стихови се рецитују са посебном врстом прозодије резервисане за ову сврху, која се зове таџвид. Током месеца Рамазана, муслимани обично завршавају учење целог Курана током теравих намаза. Да би екстраполирали значење одређеног куранског ајета, муслимани се ослањају на егзегезу, или коментар, а не на директан превод текста.[21]